Nova Evropa

рало бити, у основи, лоше; јер није баш увек било оно црно што су Аустријанци сматрали за бело, и обратно, нити су они увек знали погодити. шта је за њихове интересе се боље.

Што је било најгоре, — аустријски дух лебдео је још у овим покрајинама, па је култура и државотворност Аустријанаца још превише цењена а да се из основе могла одбацити. Одбацивало се оно што је видљиво и спољње, а не суштина и оно што се не даје одмах уочити. Тако је, на крају крајева, живот био јачи од свега: мерило се није могло употребити у свим правцима, па се почело попуштати; и то, прво се попуштало код муслимана и католика, а хтело се је применити оштрије бар на саме Србе. Али, кад ни то није ишло, онда се мерило подешавало уопште према приликама и наклоностима, — оно постаде углавном средство за освету или за доброчинство, према интересу појединаца, породица, и група. Тако је коначно нестало мерила вредности у друштвеном, политичком, и уопште у јавном животу.

Српско опозицијонарство поче преживљавати разне метаморфозе, док се у самој својој основи и суштини није изменило и извитоперило. Најпре из првих редова јавног живота одступише многи увређени и незадовољни; а набрзо за њима одоше у пасивност и други бољи елементи друштва. Целих странака нестаде са јавне површине (например, група бивше Демократске Странке Љубе Давидовића), док се поједини присташе ипак снађоше и осташе међу »кандидатима« за јавне положаје и чинове. Али, иако се пасивни ин разочарани почели множити, ипак они не прекидоше сви и све везе с опозицијонарством, — они задржаше неке невидљиве и латентне односе, па и без свесне воље дају српском опозицијонарству неку далеку моралну полеђину и потпору. Будући да. је друштвени морал из доба потчињености управљен на отпор, трпљење, и међусобну солидарност, сасвим попустио, неимајући више некадашњег основа и правог смисла, а деморализација друштва и овде дошла до свог пуног изражаја, то је услед свега тога настала једна мешавина »црних« и »белих«, достојних и недостојних, и лични и фамилијарни интереси постали су пречи несамо од интереса народних и државних већ и од страначких и групских. Пун живот политичких странака онемогућен је био још и пре него што је званично обустављен, јер стварно, странке су се распале биле у клике, па јеин српско опозицијонарство прешло било у котерије, расејане по целој земљи. С почетка без чвршћих веза, оне почеше долазити међусобом у дотицај, и поче се стварати једна интимна, притајена и не лако видљива, али чврста целина. Језгро ове централне котерије састојало се углавном из извесног