Nova Evropa

„јер се ту приближавамо једноме од најважнијих питања савременог проучавања атмосфере.

Сунце и звезде шаљу нам кроз васијонски простор разноврсне зраке, — светлосне, топлотне, а вероватно и многе друге. Пре него ли достигну до земљине површине, те зраке морају проћи кроз нашу атмосферу, која — како се сада зна — не пропушта подједнако све зраке. Физичари разликују данас велик број разних врста зрака. Сунчана светлост лако се даје разложити у своје састојне делове по бојама зрака, које су разних таласних дужина и разног броја осцилација у јединици времена. Видљиви зраци сунчаног спектра представљају зраке таласне дужине од 0,4 до 0,76 микрона: зраци веће таласне дужине — црвени зраци — лакше пролазе кроз атмосферу и мање их апсорбује атмосфера; зраци мање таласне дужине — љубичасти зраци =— теже пролазе кроз атмосферу и више се апсорбују. Зато се састав сунчаних зрака које достижу до земљине површине јако мења, према томе да ли зраци падају нормално или косо, т. |. да ли пролазе кроз мањи (у подне) или дебљи (при заласку сунца) слој атмосфере. Али, сем видљивих зрака, постоји и велик број других зрака, како много краће тако и много веће таласне дужине. С једне стране црвених зрака налазе се невидљиви инфра-црвени зраци, а још даље — зраци радијума, огромне таласне дужине. Са друге стране наилазимо на ултра-љубичасте зраке, на х-зраке, и на недавно пронађене космичке зраке, врло мале таласне дужине. Зраке са мањом таласном дужином имају већи број осцилација у јединици времена, услед чега су више хемијски активне. Споменуте особине зрака имају велик значај за опстанак живих бића на земљи: оне су и неопходно потребне по живот и у исто време у стању су да униште сваки живот.

Јако дејство сунчаних зрака о подне познато је свакоме из личног искуства. Ово се дејство објашњава, пре свега, присуством у њима веће количине љубичастих и ултраљубичастих зрака. У мањим дозама, ови су зраци врло корисни: они утичу на стварање за живот биљке и животиње толико потребних витамина; они детерминишу читав низ физијолошких процеса у организму. Али при јачем и дужем дејству, ови зраци постају штетни, тако да ако се жива ћелија не заштити од њих каквом опном, која не пропушта светлост, она ће погинути. Зато је права срећа за све живо на земљи, да атмосфера не пропушта све ултраљубичасте зраке. Ово важи још у већој мери за зраке врло крацке таласне дужине, такозване космичке.

Космички зраци су још доста мало проучени, али су њихова егзистенција и велики значај несумњиво доказани.

116