Nova Evropa

Они су недавно пронађени од стране немачких физичара Колгерстера, Боте-а и Хетца, а детаљније проучени од једног од највећих физичара нашега доба, Америчанина Миликана. Хемијска енергија ових невидљивих зрака кратких таласа је огромна: они слободно продиру кроз многе средине непролазне за видљиве зраке, па чак и за рентгенове. До површине земље они допиру само у незнатној количини, јер их атмосфера јако апсорбује. На висини изнад густих слојева ваздуха првих километара атмосфере њихова је количина знатно већа. Отуда и потиче њихов други назив, они се зову још — зраци висине, зраци смрти, или космички зраци, јер је њихов извор непознат, и није ниједно од нама познатих небеских тела: као да долазе са свих страна из космоса. Кад би ови зраци несметано пролазили кроз атмосферу до земље, никакав живот на њој не би био могућ.

За одбрану живота од дејства космичких зрака највећу улогу, изгледа, игра горе споменути гас озон. Питање стварања и значаја озона највише су проучавали француски физичари Бјусон и Фабр, и енглески научник Хартли; они су утврдили, да се озон ствара несамо дејством електричне струје на ваздух, већ и дејством ултраљубичастих зрака на кисик. Путем дугих компликованих израчунавања доказано је, да се створени озон диже у више слојеве атмосфере, где се скупља у један танак слој дебео једва неколико милиметара. Ови научници тврде и то, да се на висини од око 60 километара око наше атмосфере налази танка опна озона, којој приписују највећу улогу у заштити земље од космичких зрака. Теоретска разлагања доводе нас до помисли, да се ова озонова опна — задржавајући космичке зраке — загрева, услед чега се поред ње налази слој топлијег ваздуха; ако је ово тачно, испада да температура атмосфере на висини у почетку брзо, затим лагано, опада до — 60" С, а у вишим слојевима се диже опет до — 80" С, док се иза тога потпуно снижава до најниже температуре.

Колико нас озон брани од дејства космичких зрака, толико исту улогу у одбрани против ултраљубачастих зрака играју угљени диоксид и водена пара. Обоје се налазе поглавито у нижим слојевима атмосфере.

Читав низ посматрања и теоретских разлагања побуђује 6 ауторе да мисле, да се на великој висини састав ваздуха знатно разликује од оног у нижим слојевима атмосрере: у њему је релативно мање кисика него код нас. Можда на висини има и најлакшега гаса, којега нема у нашем ваздуху, — водика. Али све су то досада само Хипотезе, и виши слојеви атмосфере представљају још увек област пуну тајана, у које треба тек продрети и које траже најдетаљнија истраживања и проучавања. '

нек

117