Nova Evropa

маха у последње време, наилази на велике препреке у самоме ваздуху где се мора летети. Магле, облаци, ветар, буре, олује, представљају велику сметњу за ваздухопловство, и проузроковали су већ безброј катастрофа. Виши слојеви атмосфере, у том погледу, много су погоднији: на висини од преко 15 километара уопште нема облака, ни олуја, ни ветра; кад буду конструјисани херметички затворени авијони, саобраћај у висини биће много погоднији и безопаснији. Ако људи у авијону буду били заштићени од хладноће (— 50" С), слабог атмосферског притиска (75 милиметара живе), и од дејства космичких и ултраљубичастих зрака (оловне коморе), ако гориво у мотору буде горело не на рачун кисика ваздуха већ на рачун кисика који се спроводи из специјалних балона, онда несумњиво сви даљи летови неће бити у близини земљине површине већ на висини од 10—15 километара. Сем тога, и брзина тог лета моћи ће бити знатно већа него доле. Брзина од 500—600 километара на сат биће обична, и онда ће победа човечанства над дистанцијама бити потпуна.

То су све врло вероватне претпоставке. Али за њихово остварење потребно је, сем напредовања технике, још и позитивног познавања услова који владају у висини. Састав ваздуха, његове промене, кретање, зраци који пролазе кроз њега, — све ће се то морати детаљно проучити, јер је све то за нас још непознато, иако нас одваја од те области само слој атмосфере од 10—15 километара. А још мање знамо, како напред већ рекосмо, о унутрашњости земље, чак и најближој, од које нас дели само одстојање од неколико километара. Колика би тек била практична вредност тог познавања за искоришћавање богатства наше земље, за добијање тешких елемената, радиоактивних тела, за објашњење тајне земљотреса и за могућност да се они предвиде, најзад и за искоришћавање земљине топлотне енергије. Чини се понекад, да је савремено стање наше науке толико незнатно да стварно стојимо тек при почетку познавања природе. Ми смо напредовали само у томе да постављамо питања чија су решења за нас неприступачна. Али напредовање научне мисли је безгранично. Друго је питање, да ли човечанство сме да рачуна на то напредовање, јер култура хладног разума већ давно надмаша културу духа и развиће морала, па није искључено да је наша култура због тога осуђена на пропаст још пре него што достигне оно што би могла достићи. Међутим, ово су већ сасвим друга и велика питања; о којима треба посебно говорити.

Јевген Јелачић,.

119