Nova Evropa

Отфеба у Саззеј сматра, да је европска криза започела далеко пре Светскога Рата. Конфлаграција је само убрзала критични процес, који се већ водио; и учинила га је јаснијим пред очима оних који нису били у стању да га уоче и да га осете. И он се, зато, пита: »Како то, да народи који су били кадри и способни да организују свој живот у предратном времену, да организују рат, да одоле рату, не могу никако да се снађу у послератном времену, да ликвидирају ово стање, и да поново организују мирг«... Нема ништа природније од тога, мисли он, и једини уверљив одговор на то питање био би: да су народи исцрпени од Рата. Али ова идеја, да народе ратови исцрпљују, њега не уверава, и он мисли да она произилази из једне заблуде. Ортега сматра, да је нетачно и погрешно држати, да је рат аномална чињеница у »људској биологији«; он напротив, у логичном склопу своје мисли, закључује овако: »Рат додуше замара, али не исцрпљује: он је природна функција људског организма... Несреће које проузрокује рат врло се брзо надокнађују с помоћу снаге властитог сређивања, коју он зна да изазове у свим животним феноменима«. МИ, упуштајући се дубље у разрешавање послератног проблема кризе, Ортега истиче, да је »најречитији симптом садашњег часа недостатак илузије о сутрашњици у целој Европи«. Што се велики народи поново не могу да среде, то је зато, што ни у једном од њих не постоји јасна жеља за типом бољег живота, који би послужио као сугестивно средство за поновно дизање. А тако се нешто никада пре није дешавало у Европи. Напротив, увек је и над најбешњим или над најтужнијим кризама треперила неугасива светлост једне илузије, страсна чежња за једном новом егзистенцом, која би имала да замени ову присутну. У Европи се данас више не цени систем институција, идеја, и уверења. Уживања су однела првенство над идејама; а уживања руше илузије. Шта данас жели, и у што се нада, Европа» — У Европи се данас уопште нико ничему не нада и нико ништа не жели, — одговара сам себи Огћеба у Саззе!. Не постоје расположења ни за жеље ни за апетите: »Посвема је нестао сваки побуђујући нагон за будућношћу наде, који је битни орган људске биологије. Нада, танана секреција сваког здравог духа, прва је која гине чим опада живот... Европа преживљује болест исцрпљења у својој моћи надања и. жеље ...« Одговорност зато, према Ортеги, не лежи искључиво на Рату: »Није ли то, што су исти принципи од којих је живела континентална душа исцрпени, исто што и исцрпени каменоломи»«...

Ортега на ово последње питање, постављено од њега, не одговара, јер сматра да велики народи не могу да одговоре на разлоге шпањолског зла; зато што ти велики народи

146