Nova Evropa

немају снаге ни могућности да реше своја властита зла; или боље, »осећају се остарели и без будућег подстрека«. И »таква је судбина морала да постигне час у којем се још теже осећа живот код сиромашних и помало варварских народа«, тако да им велики народи, изгубљени у властитој неуравнотежености и тузи, не могу ни у чему да помогну.

Улазећи у анализу шпањолског зла и специфично шпањолских тегоба, Ошеба у (ачзеф каже, по Момзену, да »историја сваке нације, а понајвише латинске нације, јесте широки систем утеловљења« (аеопротастоп-вупо Кивтаов), и узимајући за пример схему уједињења Рима, које започиње од Рима на седам брежуљака, па се развија у »гоедиз ЈаНпит«, затим »уједињење Италије«, да се, коначно, усаврши и заустави у Римском Империју, — Ортега констатује: »Ова је схема довољна да покаже, како историјско утеловљење није проширење једног зачетног нуклеуса, већ организовање многих предпостојећих социјалних јединица у нову структуру. Зачетни нуклеус нити убија народе, које је покорио, нити уништава карактере властитих животних јединица, које су оне још израније имале... Исти Рим, зачетни нуклеус утеловљења, није друго до један део колосалног организма, који заузима привилеговани положај да би могао да изврши своју улогу агента тотализације.« То, код уједињења Шпаније, није случај Кастилије; и проблем шпањолског уједињења дијаметрално је опречан овој схеми уједињења Рима, која Ортеги-и-Гасету служи узором и примером једног правог нацијоналног уједињења, што значи: утеловљење, или боље хоризонтално слагање и подударање опречних елемената у честицама народнога тела. Уједињење једног народа значи снажно, врло моћно подударање, стапање, и интегрирање свих његових честица. Напротив, »историја декаденције једног народа, јесте историја широке дезинтеграције«; а »стваратељска, односно унификаторна, моћ једног народа, јесте нешто божанско (аша Фу:тиштп), геније или таленат, исто толико моћан колико и поезија, музика, или верско надахнуће«. У Шпанији је све супротно од тога: »Данас је Шпанија« — наставља Ортега »више него ли нација, једна серија заморених исечака«. У Шпанији, сваки човек, сваки народни део, »свака честица, живе херметички затворени у себи, неосећајући ни најмање знатижеље за оно што се дешава ван њихова круга. Лутају једни поред других, као звездана телеса, која се међусобно не познају... Идеје, емоције, вредности, створене у оквиру једног професијоналног нуклеуса, или унутар једне класе, не прелазе никако на остале. Титански напор, који се производи на једној тачци друштвеног волумена, не даје одјека ни за један метар даље у другом правцу, већ умире онде

147