Nova Evropa

очи са владом способном да донесе одлуку, да се Италија врати опет у статус једне велике католичке нације, била је у највећој двоумици; под таким околностима, затворити сеу Ватикан као у манастир, није било више прикладна одбрана: требало је или довести до отворена сукоба с новом владом, или ризиковати сарадњу с њом«. Да је писац, место О »влади способној да донесе одлуку, да Италија опет по: стане великом католичком нацијом«, говорио овде о влади која тобоже хоће да обнови установе ранијих времена, он би нам дао био потпуну синтезу политичких узрока такозваног »Измирења« (»СопаНалопе«) од 11. фебруара 1929.

Одиста, очи у очи са Фашистичком Владом, која тврди О себи да је заточником нове католичке проту-реформације а примењује у исти мах најстроже своју OI догму (0 безграничности права и силе Државе), Црква није дуже могла наћи никакве политичке гаранције за своју духовну независност у томе што напросто не би пристајала на стање ствари створено талијанским уједињењем. У таком положају, није се могло наставити с управом која је после 1870 такорећи аутоматски успостављена: полуконкордат без конкордата, и полу-одвојеност без одвајања. Присиљена самом природом фашистичког режима да бира између отворене борбе и сарадње, Света Столица је изабрала ово друго. Овај избор је био коначан, чим је дошло до званичних преговора између странака (у октобру 1926), јер отада је немогућно постало за Свету Столицу да се повуче, и да остане у том ставу, а да се не излаже репресалијама Фашизма. Сви конкордати између Цркве и држава носе у себи прећутну примисао, на једној страни, о правима Цркве која се не могу отуђити, и на другој страни, о сувереној моћи Државе. Јединствен случај код Латеранског Уговора и Конкордата јавио се у томе, што су након споразума обе стране уговорнице биле присиљење да своје тајне примисли претворе у јасне и изразите ограде, те да покрену поново, пошто су већ потписале уговор, питање о тој разлици у доктрини, коју као да су биле заборавиле у току преговора. И стога је онда сукоб поново избио, у самом часу када је све изгледало коначно изглађено и решено.

Имајући у виду католике и стране владе, које је забрињавала могућност »италијанизације« Папства, а и да би се растерао страх талијанских анти- фашистичких католика, Папа је нарочито истицао духовну страну споразума, представљајући га резултатом неке врсте поновног католичког освојења Италије: »Ми верујемо«, рекао је, »да смо с овим Конкордатом опет дали Бога Италији, и Италију Богу«. Али Фашизам, у настојању да сачува апсолутистички карактер

328