Nova Evropa

режима, ту једину стварну гаранцију за одржање своје превласти, није хтео да допусти и призна ову »католичку хипо"тезу«. У једном прогласу, објављену баш пред сам плебисцит од 24. марта 1929, глава Владе објаснио је на следећи начин односе између Фашизма и Католичанства и поставио свакога на место: »Нико нека се не вара читајући оне многобројне посланице и објаве, и нека не верује у пролазне хипотезе у погледу будућег развитка фашистичког "режима, он ће сутра бити још апсолутистичкији него што је данас. Талијани треба да гласају за идеал, и за Фашистичку Државу каква је данас« А у свом говору пред Скупштином, 13. маја, он је даље развијао доктринални положај своје странке: »Фашистичка Држава изјављује и тражи у потпуности свој етички карактер: она је католичка, али пре н изнад свега она је фашистичка, — искључиво и у суштини фашистичка«. Ове речи разбиле су илузије оних који су веровали у могућност неке врсте католичко-фашистичке синтезе, одређујући положај сваком, и Цркви и Фашизму, у односу према концепцији о Држави.

Историја Цркве учи нас, да су веома често филозофски и теолошки разлози накалемљени на политичка питања, особито такова код којих се ради о везама између Цркве и Државе, и већ самим тим фактом она су пуна огорчености и не могу да се макну с мртве тачке. Ово се десило и у Италији. Расправљање о природи Државе, о њеној католичности, не води се само теоретским разлозима, већ садржи у својој суштини политички смисао и садржај; тако се, под видом филозофске дискусије, на целокупни систем Фашизма напада с гледишта теорије о надприродним правима Цркве, а брани се у име неприкосновених права Државе.

Од самога почетка првих преговора, који су ишли затим да се дође до правног решења Римског Питања и до закључења Конкордата, становишта Свете Столице и Фашистичке Владе разилазила су се у двема главним тачкама: у погледу улоге Цркве и Државе што се тиче васпитавања нових нараштаја, и с обзиром на правни статус средишњице и подружница »Католичке Акције«.

С обзиром на одгој омладине, Фашистичка Влада тражила је признање монопола за Државу, који је постепено оствариван од године 1922, док је Света Столица изискивала поштовање права отаца у католичким породицама. С обзиром на Католичку Акцију, радило се је о томе, да јој се гарантује независност на верском подручју, с тим да се респектује ауторитет фашистичке полиције при свакој манифестацији управљеној противу политике владајуће странке.

329