Nova Evropa

католичка удружења без опасности да ће их искључити из фашистичких савеза и синдиката, или да ће изгубити своје положаје. |

Али је ова »пацификација« из године 1930 имала исти резултат као и »пацификација« из године 1929: примирје је трајало једва неколико месеца, и »Католичка Акција« користила се њиме да ојача своју структуру, и да поново прикупи своје чланове у »професијоналне групе«, имајући да се старају за сва морална и социјална питања која су се тицала разних професија. Ова нова оријентација Католичке Акције била је довољним разлогом да се фашисти узбуне, видећи у њој непосредну опасност за своје синдикалне организације и за своје савезе. -

Вође Католичке Акције чинили су све да избегну отворен сукоб, — изјављивали су своју верност Влади, истицали су јавно своју лојалност. Али није помогло. У страху да виде пред собом обнављање политичке опозиције под плаштом чисто верске установе, фашистички прваци настојали су да ударе на њу што брже и што јаче. За мерама предузетим противу неких извесних организација, које је режим сматрао понајопаснијима за своју сигурност, следовала су наређења општије природе. Света Столица, пошто је уложила протест противу незаконитих мера талијанске Владе, наименовала је бискупе непосредним управљачима католичког покрета, а свештенству је издала заповест да изостави све верске обреде и церемоније ван цркава.

Начела која заступа Света Столица, а која је Папа много пута набрајао и образлагао, јесу следећа: Талијанска Држава признала је, да католичка верска обука има да буде »темељем и круном« нацијоналног одгоја. Како је Црква једино стециште истине, то је и дужност Цркве да управља верским васпитањем, и да врши надзор над школама и над сваким васпитним радом, тако да се не би могла никаква наука проповедати противу католичког учења и морала. Даље, Талијанска Држава је признала законитост верске делатности лајичких организација под вођством црквене хијерархије. А како Црква једина познаје верске потребе својих чланова, то је она једина и надлежна да одређује границе делатности лајичким организацијама Католичке Акције.

На то одговара Талијанска Држава, да фашистичка управа, апсолутистичка по својој природи, не може допустити мешање Цркве у подручја која придржава за себе државна власт. Она не може да дозволи слободу учења, ни у виду »академских слобода« ни у виду било какова слободног манифестовања по званичним школама. Из чега сле.дује, да спада у дужност Државе да се постара, да се на:

331