Nova Evropa

родна омладина одгаја у смислу хришћанске науке, али да она има да одређује границе и обим верске делатности Католичке Акције. Захтеви Цркве су у противности са фашистичком доктрином, — са доктрином која учи, да је Држава апсолутни господар своје судбине и суверени судија свога рада. Ако Црква хоће да сарађује са фашистичким режимом, она мора да прихвати фашистичку доктрину, која је садржана у формули: »Све за Државу, ништа противу Државе, ништа ван Државе«.

Досадашње искуство учи, да ова разлика у доктрини, нако дубока, не чини потпуно немогућим свако дипломатско споразумевање и уређење. Судећи по томе, дакле, ми можемо и сад предвидети неки modus vivendi који ће се наћи, тако да ће обе странке доћи и до »трећег измирења«. Само што уступци што ће их Црква моћи да учини на политичком подручју неће никад бити толики да задовоље апсолутистичке тежње Фашистичке Владе, која ће уступке и примати само као основу за друге, нове, важније и стварније. Потреба одбране владавине не да јој да допусти да ма и најмањи део духовне делатности нације измакне надзору њених намештеника. Из чега се лако може закључити, да ни »треће измирење«, ако до њега дође, неће бити друго до примирје, а да ће се сукоб, понекад притајено понекад јавно, наставити.

Савремене државе, иначе, признају све — више или ма: ње отворено — своју ненадлежност у верским стварима, тако да конкордати са Црквом имају напросто задатак да одреде границе између подручја Државе и подручја Цркве, и да утврде неку врсту трансакције и начина уређивања ствари које се тичу обе стране. Ко проучи конкордате свих перијода и на свим странама, закључиће лако, да ови споразуми између Цркве и Државе могу постојати само под погодбом да цивилна власт признаје права која су одвојена од права Државе, одричући се права да регулише појединачне и колективне манифестације верске делатности. А фашистичка апсолутистичка доктрина не може да се реши баш на то одрицање, будући да за Фашизам нема права ван Државе, и свака способност појединца, свака снага нације, има да стоји на расположењу нацијоналне извршне управе, која је једина овлаштена да тумачи врховни закон народног интереса. _ Ватиканска дипломација погрешила је године 1929 у томе, што је поверовала да би се Фашистичка Влада могла прилагодити ограничењу које је претпостављало закључење Конкордата. Везана утаначењима из 1929 која би поштопото желела да одржи, Света Столица је сада принуђена да

332