Nova Evropa

се брани на утврђеној основи. Она је протестовала, и још протестује, и неће престати да протестује, противу повреда Конкордата од стране Талијанске Владе; али се опирати може навали Фашизма, очигледно, само пасивно.

И баш само постојање Конкордата, који ће Фашистичка Влада и даље вређати и изигравати, иако га неће формално укинути, спречава Свету Столицу да расправља ствар с гледишта слободе. Да би могла ово чинити, морала би отворено напасти фашистички режим, који јасно и апсолутно пориче слободу у сваком виду и на сваком подручју. А тиме би по:

вредила Конкордат, што Света Столица не жели ине може да УЧИНИ.

Након двогодишњег искуства, може се мирне душе рећи, да је једино преимућство што га је Света Столица успела да добије са Конкордатом у томе, што је њиме спречено да фашистичка анти-католичка офанзива пређе у прогањање. Док је Фашистичка Држава постигла једино то, да Црква не стане отворено на страну њених изразитих противника. Сами негативни резултати; преимућствено статичка ситуација, — то су политичке последице Конкордата од године 1929. А није ни могло бити друкче, јер на темељима Конкордата из 1929 неће се поуздано доћи до коначног решења проблема односа између Цркве и Талијанске Државе.

Односи између Цркве и Државе, код савремених народа, могу се трајно уредити једино подвајањем власти, до којег се дошло на основу начела слободе. Фашизам, у смислу своје доктрине, и на темељу онога што он- сматра логиком свога положаја, покушао је да реши проблем одношаја између Цркве и Државе на другим основама, и није успео. Његов неуспех је од највећег политичког значаја, јер је тај покушај још једном показао, да не може бити слободе за Цркву где је укинута политичка слобода уопште.

Потребно је, према томе, вратити се методама слободе и систему поделе власти. Но будући да овака нова оријентација талијанске верске политике не би била у складу с приРодом и с потребама фашистичке владавине, то не остаје други закључак до тај, да коначно уређење односа између

Цркве и Државе неће бити могућно догод не нестане фаштистичког диктаторства.

Luigi Ferrari.

333