Nova Evropa

да се ту идентифицира естетско доживљавање с уживањем као таковим. У одговорима се говори о угодности коју изазива слика узвитланих одијела, о двама уживањима, ит. д, а Грос изричито тврди, да се може да буде блажен у царству умјетности на више разних начина. Претходна претпоставка ту ипак постоји, уколико се је напросто узело — као неприкосновена догма — вулгарно мишљење, да естетско доживљавање треба тражити у уживању као такову, у ономе што се свиђа, што је пријатно, »лијепо«, и т. д. Индукција је, дакле, једна илузија. Треба поћи са чињеница, то је ван сваке дискусије; али је и то ван сваке дискусије, да мисао не може да захвати појаве а да некако не изолира извјесну групу чињеница (како тврди и сам емпиричар Хаман) и не повуче границе према другим групама. Акт фиксирања чињеница и акт њихова изолирања потпуно је истовремен. И зато мисао није ни апријорна ни апостеријорна, него је апријорно-апостеријорна. То је најдубље значење Кантове апријорне синтезе, као и Хегелова конкретног појма. Само овакав мислени акт захвата реалносту њеној живој свјежини и пуноћи. Иначе мисао постаје укочена догматичка формула на коју се насилно навлаче чињенице као у дедуктивним филозофемима (тако је поступао и сам Хегел у својој »Филозофији повијести«), или механичке апстрактне схеме емпиризма, у које се гурају чињенице узете као материјални, мртви предмети.

Мисли без претпоставке напросто не може да буде, те кад се бјежи силом од исправних претпоставака, полази се онда нужно с кривих. То се је догодило Гросу и у избору предмета његова експеримента: он је узео пријевод Дантеових стихова као поезију, што се очито види и по самом наслову чланка, гдје каже да испитује зорно представљање у пјесничким поређењима. Зашто је узео тај пријевод као пјеснички» Једним предубјеђењем морао је да буде руковођен, јер није узео као пјесничке чињенице ни хотелски рачун ни хемијску формулу. Зашто је назвао та поређења пјесничким» Очито зато што, прво, Данте је опћенито признат као велик пјесник; а друго, ради сео стиховима а не о прози; и, треће, поређења су »пјеснички« елементи. Али Грос није имао пред собом Дантеове стихове него њихов пријевод, који је могао бити и лош; стихови нису никакав критериј поетичности, јер има и стихова који нису поезија; поређења нису никакви поетички моменти, јер и у чисто стихотворским продуктима има присподоба. На то Грос нема времена да мисли; или, боље, не смије да мисли, јер строго егзактни емпиријски метод полази с конкретних чињеница перхоресцирајући сваку »апстракцију«, свако претходно мисаоно одређење. Како је јасно, емпири-