Nova Evropa

идеје су продирале, и револуција духа осјетљиво је крочила напријед. Гете то признаје. Слобода, за коју у првоме реду одвјетник мора имати пун осјећај, била је, дакако, и Гетеу идеал. |

Разлажући како се сила може још поднијети у рату, наставља млади Гете: »У миру, напротив, све јаче избија смисао човјека за слободу, и што је човјек слободнији, тим више још слободан жели бити. Ништа неће да подноси над собом; нећемо живјети у страху, а нећемо ни друге да страшимо; и тај њежни, готово болећиви осјећај, јавља се у JIHјепим душама у облику праведности. Тај дух и смисао био је онда видљив свагдје, и баш зато што је мало њих било потиштено, хтјело се и те ослободити притиска, па је тако дошло до извјесне душевне борбе, до уплитања појединаца у режим.« И опет на другом мјесту: »Ријеч слобода звучи тако лијепо, да се без ње не би могло бити ни онда кад би она значила заблуду«. Љубав к ријечи, к свакој лијепој ријечи, ма она и не гласила »слобода«, наслиједио је пјесник — према властитом признању — од оца; од мајке пак наслиједио је дар дочаравања, упоређивања, сликовитог изражавања.

Ради тих својстава рекао је младоме Гетеу доктор Гал (бан), да је рођен за пучкога говорника; а Гете иронизира то мишљење о себи, јер »ћате че ушк.ећ Сгипа, зо мдге, да sich bei meiner Nation nichts zu reden famd, alles dbrige, was ich vornehmen konnte, leider em verfehlter Beruf gewesen«. Али и без обзира на тај разлог, наведен у иронији, Гетеов гениј осјећао је, да би свако звање било зањ промашено, јер би оквир свакога звања, па и одвјетничког, био зањ преузак. М тако је само кратко вријеме устрајао у одвјетничком звању, гдје би иначе имао прилике да оправда мишљење доктора Гала, па се од живе ријечи одвратио к писаној, иако је »писање само злоупотреба ријечи, као што је тихо за себе говорити тек сурогат говора«. Опћим именом »hundertfaltige Neigungen, Lcidenschaftenm, und Zerstreungem«, назива Гете оно што га је скренуло с пута одвјетништва; али би се могло рећи, да му ни универзалност његова генија није дала да остане прикован уз једно звање, па ма оно било и тако универзално као што је одвјетничко. Рекосмо, да кабинет одвјетника значи живот; али воде живота онакве су какав је и живот, час тихе и бистре, час шумне и мутне. Мало је који пјесник ронио у воде живота тако радо и дубоко као Гете, иако понајвише онда кад су биле бистре и чисте; кад су валови били јаки и мутни, проматрао' их је он с обале чекајући да прођу. Можда је и то донекле склонило овог љубимца несамо Муза, жена, и војвода, него и среће, да након пет година напусти храм богиње Темиде.

225