Nova Evropa

греје, просвети, очисти, и узвиси сваку душу. У »Сцени из Фауста«, Пушкин слика самога себе, мисли и осећаје што их је доживео у својој улози Фауста; Олгу Калашникову, и њена грамзљивог оца, он је извео пред јавност доцније, у драми »Вила« (која је послужила као предмет за истоимену оперу Даргомишкога), и у песми »Јаниш Краљевић«.

_ Пушкин је био толико задовољан својом »Сценом«, да је одлучио послати песму на суд самоме Гетеу. Не знамо тачно, на који начин је он остварио ову своју намеру. Можда је то учинио у августу 1827, посредништвом Жуковскога, који је тада посетио немачкога песника; али је вероватније, да је »Сцена« послата још 1826 године, по неком другом Пушкинову познанику чије нам је име остало непознато. По сведочанству Аненкова, млађега Пушкинова савременика и савесног његова биографа (који је после песникове смрти стајао врло близу његовој породици), патријарх немачкога песништва послао је Пушкину за уздар своје перо, које је више људи видело у Пушкинову кабинету, у драгоценој футроли са натписом: »Поклон од Гетеа«. Немачки научењак Харнак пронашао је међу Гетеовим песмицама једну која је, по његову мишљењу, изазвана овим догађајем и посвећена Пушкину. Ево те љупке песмице:

Соећћег Еедет ап" -

Was ich mich auch sonst erkdhnt, Jeder wirde froh mich lieben, Hitt' ich treu und frei geschrieben

Al das Lob, das Du verdient,“)

Пет година доцније, у Сцени на небу (између душе Фауста и Гретхен), Гете је Гретиној љубави одредио исто место у моралном васпитавању Фауста које јој је дао и Пушкин у својој »Сцени«. Према томе, утицај Гетеов на Пушкина несамо да није био мањи од утицаја Шекспирова, него је напротив био знатно јачи: Гете за њега није био само узором у песничком стварању, као Шекспир, него неко: време још и учитељем живота, као што су то раније били за њега Волтер и Бајрон.

Са временом се Пушкин ослободио и овога утицаја, као; што је савладао и раније. Отрезнио га је, како изгледа, баш његов роман с Олгом Калашниковом и његове немиле последице: цена по коју се достиже морално усавршење

") Харнакова хипотеза примљена је и од издавача јубилејнога издања Гетеових дела: „Масћ O, Harnack Essais und Studien, 1899, S, 234, war vielleicht Puškin der Empfšnger dieser Zeilen” (Goethes Simtliche Werke. Jubilšums-Ausgabe, II, Anmerkungen, S. 346),

175