Nova Evropa

сад хоће да прикаже уску зависност, бар у обичним људским приликама, између морала човека и његове вере. Ту идеју, о неопходности вере за моралан живот, и о тесној вези вере и морала, који је само плод вере, заступа онда — у другој половини ХТХ века — руска књижевност у лицу Достојевскога и Лава Толстоја, па у томе лежи и један од узрока њихове широке популарности у целоме свету. Не привлачи више само лепота уметничке форме њихове читаоце, него искрен и здрав морални осећај, који избија чак и из неостварљивих и чудноватих социјалних и политичких идеја, и донекле их мири са њима.

Али и кад је Гете престао за Пушкина да буде учитељем живота, његова дела, а нарочито »Фауст«, не престају занимати фантазију рускога песника. У роману »Пикова Дам а«, он ствара Германа с »душом Мефистофела« а спољашношћу Наполеона, — тип из којега се развио, по тачном тврђењу рускога научењака Бема, Раскољников у »Злочину и казни«, и низ сродних му по духу јунака Достојевскога. Године 1835 Пушкин пројицира »Сценеизрите рскога доба«, у којима »Фауст јаше на репу ђавола«, да с помоћу пронађенога барута дигне у ваздух тврђаву неког феудалца, опкољену од сељака-усташа; а истовремено се јавља и као проналазач штампе — »те артиљерије своје врсте«. Јасно је, да за њега »Фауст« увек остаје символом новога европског човека, духа напретка и револуције. У истој години замишља он и драму »Папеса Јованка«, чија би јунакиња такође имала да буде неком врстом »Фауста«, у женском облику.

И Пушкиново интересовање за српске народне песме које се манифестује несамо у његовим »Песмама западних Словена«, већ нарочито и у превођењу Меримеових »Гусала« (види о томе дисертацију Ота. М. Ћурчина, »РПаз serbische Volkslied in der deutschen Literatur«, Jlajmuur 1905, crp. 180), почива поуздано и на Гетеову утицају.

Али је од нарочите занимљивости за нас у то доба факат додира између песничког стварања Гетеа и Пушкина, који показује, да је развој духа великога немачког песника и његова рускога млађега савременика ишао донекле паралелно. Познато је да се Гетеов »Фауст«, под крај свога живота, сав предаје маштању о стварању нове земље и на њој нових људи, јачих, слободнијих, и срећнијих, који би и саму ову земљу истргнули из чељусти мора; то је још једини циљ који он сматра достојним себе, јер постигнувши га, он ће моћи на крају узвикнути: »Заустави се, часу, како си диван!...« Дакле, највиши циљ за генија јесте у служењу срећи и напретку човечанства. Исто и Пушкин, у своме епу »Бакарни јахач«, даје у Петру Великоме

177