Nova Evropa

те које диктира само инстинкт. Власт инстинкта, према томе, и у човеку је огромна, те се у борби са њиме, у победи над њиме, састоји најглавнији задатак разума. С пуним се правом каже за човека који ради само под утицајем инстинкта, да је »постао звер«. Ово је уједно и стварна разлика његових поступака и поступака »правога човека«. Регулисати своје инстинкте, победити их, подчинити их разумној вољи, разуму, — томе се мора учити дете од малена, томе већ од детињства учи сам себе човек. Али у обичним приликама живота, ван ових крајњих случајева (глади, панике, и т. д.), често се може констатовати, да разум увек мора бити будан и кочити наше инстинкте. Искоренити инстинкте у човеку немогуће је, а није ни потребно; али је потребно да се он при својим поступцима не руководи искључиво инстинктима, него и вишим елементима психе, поглавито разумом. При довољном усавршењу и руковању кочницом, регулатором, све ће бити у реду. Биолошки значај инстинкта и разума, као и њихов однос једног према другом, како видимо, јасни су. Да се зауставимо још мало на питању значаја виших елемената човечје психе и на њиховим односима према другим елементима психе. Наше савремено знање из области историје еволуцијоног развића човека показује, да се човек — у току лаганог претварања из животиње у човека — развијао стално под ванредно тешким условима борбе за опстанак. Наши далеки преци, полуљуди, морали су да живе у сталној борби противу хладноће, зверова, глади; у тој геолошкој перијоди (такозваном »Леденом добу«) пропале су на северу горње полукугле (отаџбини човечанства) све блиске форме, које нису могле да истрају у неподношљивој борби за опстанак, — остали су само преци човека. Морамо претпоставити, да су имали нека нарочита преимућства која су им помогла да истрају до краја; то поуздано нису била нека телесна преимућства, већ је тај у борби за живот корисни фактор била њихова психа, која је стално расла, бивала све виша и виша. Преци човека имали су највише развијени животињски разум, а напоредо са све компликованијим условима за живот стално је растао и интелект: јављали су се зачеци виших ступњева разума, човечјег разума, способност за разумевање узрока и последица, за елементарно логично мишљење и расуђивање. Биолошки први задатак вишег разума била је корекција утицаја, дејства нижих психичких функција. При компликованим условима живота, у тешким приликама борбе за опстанак, било је по живот неопходно снаћи се у огромном броју асоцијација које чува памћење, разликовати важније од мање важних, асоцијације међусобно везане узрочном везом од чисто случајних. Напокон,

364