Nova Evropa

и при подражавању било је врло корисно разликовати оно што вреди подражавати од онога што не вреди. Ако памћење, услед обичне асоцијације, тера на неку одређену радњу, у врло великом броју случајева може разум да заустави ту радњу у корист саме јединке, да је укочи и да изабере другу, за тај случај згоднију асоцијацију. Човечје логично мишљење има према разуму, својственом животињи, сличну задаћу кочнице, регулатора, коју има разум према инстинкту. Употреба пламена, оруђа, а нарочито неопходност заједничког живота у циљу самоодбране, и способност говора, — то су били фактори који су све више и више развијали интелект у човека. Полако, корак по корак, човек је бивао све паметнији, и зато јачи. Разум је давао могућност искоришћавања мртве материје за потребе човека, а повећао је нападну и одбранбену снагу човека. Одрасли човек био је најача животиња, чак и опасан за друге људе. Али ипак, човек је морао да живи у заједници са себи сличнима. Околности живота осуђивале су самца на пропаст. Из тога је почела необично интересантна колизија: уколико је човек бивао паметнији, утолико је бивао и јачи и опаснији за друге, за заједницу; заједнички живот, па следствено и могућност успешне борбе за опстанак, постајали су онда немогући. Најкориснији фактор — разум — био је штетан по врсту а користан по јединку: човечанству је претила, такорећи, »несрећа од памети«, и човечанство би вероватно пропало са свим својим интелектом, који се стално развијао, да се није напоредо са њим развијао и један други психички фактор, који је чувао интересе врсте а не интересе јединке. Интерес јединке у своме непрестаном развићу претио је интересима врсте, те је постало неопходно потребно неко оруђе против њега, нека кочница. Ту је улогу играо мо рал.

Први задатак морала био је: задржавати себична иступања разума; он је, у интересу врсте, стављао у други ред интересе појединца, који су претили заједници и водили је у пропаст. Појава и постепено развиће морала, као кочнице, која управља човечјим поступцима, била је законом своје врсте, — непробојни, челични закон неопходности, који изазва стварање највишег ступња психичког развића, те слично томе и све друге особине телесне и психичке организације живих бића, која им дају могућност живети и опстати и при промени спољних услова. Морал је највиши, последњи резултат еволуцијоног развића, најскупоценија и најдрагоценија, али, понајмање стабилна и чврста од свих психичких особина човека.

Посматрајући живот разних бића можемо код свих опазити јаче и слабије изражене случајеве борбе интереса

365