Nova Evropa

Рекли смо већ, да су модерни метричари (ми се стално држимо Минора) избројали, да се у хексаметру код Омира тросложне стопе према двосложнима односе као 68 : 92, JOK је код Вергила овај сразмер обрнут — 40:60. Да видимо, како стоје у том погледу Немци према својим латинским учитељима: Клопшток, у своме »Месији«, држи се ближе Омиру него Вергилу (61 :89); одлични метричар-преводилац Фос (Уоз5) задржао је овај сразмер преводећи Омира (60 :40), док је у своме властитом спеву »Лујзи« (»Гливе«) отишао још даље у употреби дактила (65 : 35). Гете, који се учио дистиху поглавито од Проперција — првога од тројице »тријумвира« (које спомиње у Петој Елегији) —, држао је равнотежу између тросложних и двосложних стопа у својим хексаметрима (у »Кетеке Емсћз« 49:51, у »Неттапп und Dorothea« 51:49), kao H y својим дистисима (у Елегијама и у Епиграмима 50 :50), тако да равномерних стихова, у његову хексаметру, има 46.7%, са више дактилских стопа 21.6%, а са више спондејских 31.7%, — отприлике као и у хексаметрима код Проперција и Тибула, — доку пентаметру (где само прве две стопе долазе за ово у обзир, будући да су у другој половини пентаметра обе стопе увек дактили) превлађују тросложне стопе у 36.1%, двосложне у 2.5%, а по једна тросложна и једна двосложна у 614%; укупно, у оба стиха, дактил држи прво место, са 67.6%, — чешћи него Код римских песника. Уосталом, од 64 могућих варијација стопа у дистиху, код Гетеа 14 уопште не налазимо, а и од осталих педесет долази већина ретко, тако да се следећих осам облика чешће јављају него свих 42 остала заједно, и то (85 означава двосложну стопу, 4 тросложну):

58455, 54; 5да5, г4; за5а, sd; 54855, да; 5448, 44; 5аза, 44; 5885, 44; 5545, за.

Гете воли, како се види, двосложну стопу на почетку стиха, особито у хексаметру, и ту се разликује од својих римских узора, који претпостављају у првој стопи дактил. Шилеров стих, и хексаметар и пентаметар, удаљава се од Гетеова, и још више од римског, већим бројем тросложних стопа. Слабом страном елегијског метра код немачких класика, поименце Гетеа и Шилера, сматрали су ригорозни преводиоци и метричари (и песници и теоретичари, почевши од Фоса и браће Шлегл па до Платена) поглавито, у двосложним стопама, релативно честу употребу трохеја, на месту спондеја. Међутим, као што су римски елегичари, следећи духу свога језика и свога стиха, уводили двосложне стопе наместо тросложних, тако су и Гете и Шилер, у духу немачког језика и немачке версификације, стављали трохеје наместо тежих спондеја. Нити се је Гете дао лако исмејати

435