Nova Evropa

Knjića XXV, Broj 11, 26. novembra, 1932

„Фронт социјалне литературе".

Из једнодушног хора дивљења и одавања признања великоме сину културнога човечанства, Гетеу, приликом стогодишњице његове смрти, одвојили су свој глас у Југославији једино наши организовани социјалисти. Не комунисти (јер се ови код нас нису чули“), док су у Немачкој и у Совјетској Русији прогласили Гетеа »великим наследством пролетаријата«, па га према томе и прославили), него наши питоми, »говернаментални« социјалисти; од обе фракције, и од клерикално-хришћанске и од радикално-марксистичке.

Наши хришћански социјалисти забележили су годишњицу »најславнијег протестантског пјесника« потцртавајући, да се »нарочито његова слободнозидарска браћа натјечу да га што бучније прикажу људима као узор пјесника и човјека« (»Хрватска Стража« од 23. марта; стр. 4), док они допуштају додуше да је Гете »умио писати несамо у прози него и у стиховима«, и да »имаде веома много врлина, ради којих заслужује хвалу«, али не прећуткују ни његове мане, које »ако нијесу веће од његових врлина, задијело нијесу ни мање«, а које су поглавито у тому, што је »своја дјела досљедно постављао на такве темеље који значе разарање кршћанства«, и поименце Цркве (»Црква имаде добар желудац«...). Исти представник ових социјалиста (на истом месту, 21. априла, стр. 4) пошао је за који корак даље, па је — с Емерсоном у руци — утврдио, да »људи не могу никада Гетеа љубити«, и да је »његова човјечност врло далеко од идеала, пуна мана, и неприкладна зато да повуче за собом одушевљење бољега дијела човјечанства«, осуђујући уједно и приређиваче Прославе, и код нас и у Њемачкој:

") „Литература" С. ТГалогаже „је према свему томе имала одвојен став", који се у прво време састојао у томе, да је мислила издати „специ: јалан број, у ком би пронашли Гетеа онаква какав је он стварно". Али је онда — остало на томе; а донела је свега превод једног чланка К. А, Витdporana (VWittogel), „као увид у стварност тога питања“, 7

529