Nova Evropa

»Доиста, нашој просвјети не служи нимало на част приребивање оваквих бескорисних ватромета«. — Друга фракција, наши »пролетери« у теорији — тојест они који нису тако брзи и приправни на дело, али су утолико оштрији и горопаднији на речи, — донели су о Гетеу прво неколико редака, наравно, од самога Маркса (»Социјална Мисао« за јануар-фебруар 1932, стр. 18), па су на те безбојне, готово индиферентне, речи свога пророка о »Гетеу генију« и »Гетеу филистру« надовезали своје мисли и суд, и своју осуду на уста свога главног југословенског идеолога (М.К. Н.) и Гетеа и Гетеове Прославе у Југославији (»Социјална Мисао« од 1. априла, стр. 51-52). За ове опасне револуцијонаре и Гете и његови поштовачи и прослављачи јесу пре свега представници класе »над коју се спушта сутон«, т. |. O y pжу ји; а ова Прослава била је-»могуће неки здвојни покушај грађанског културног живота, да се још једаред афирмира са својим најзначајнијим идеологом«, — али »ми не можемо и нећемо пустити из вида; да док постоји класно друштво, да је свака уметност класна уметност и према томе услужби класне борбе.. « »загребачка прослава Гетеове годишњице показала је јасно, како се грађани још данас радо сунчају у сјају Гетеове личности: свеједно да ли у Берлину, Њујорку, Загребу, или Токију ...« Тако наши званични социјалисти, поводом Гетеове Прославе. Исти »став« заузимају наши милитантни »марксисти« и према књижевности и према ликовној уметности. Као пример навешћемо писање неких њихових критичара приликом недавне Мештровићеве Изложбе у Загребу. Један каже: »Никад Мештровић није стварао за народ, никад није клесао у камен стварност, тежње, и потребе оних широких народних маса« (»Сигнали« за јули, стр. 56), те љуто кори Мештровића што није дао бесплатне улазнице на Изложбу и »градском пролетаријату« (»а несамо сељацима«): »На свему се опажа жиг малограђанске средине у којој Мештровић живи«, па »безидејност и празнина нашег грађанског друштва одразиле су се и у његовој умјетности исто тако безидејно и празно«. Други (у »Књижевнику« за јули, стр. 9249-7) завија свој »социјални« рецепт у стручно мишљење, са закључком, да се Мештровићево »мишљење и дјеловање налазе у контрадикцији спрам свих основних проблема садашњости«. А трећи (Аугуст Цесарец) решава »проблем Ивана Мештровића« настављајући ову критику »са социјалне љевице« (с којом се наравно слаже, »бар у њеним главним линијама«), те замерајући Мештровићевој уметности, »да у њој потпунома, али потпунома фали сваки социјалнимотив«; услед тога, он јој одриче савременост и оправданост опстанка

530