Nova Evropa

уопште. Али, надодаје, има могућности спасења за Мештровића као човека и као уметника, — »ако он може још да увиди неке ствари које досада није увиђао... Ствар је основна у том: која је класна структура и Мештровићеве личности и његове умјетности, — на бази које класе он живи и радиг« И ту изводи, како је Мештровић још увек сељак, и »није до данас пронашао никакав пут спрам класе... пролетаријата«; али, он се већ почиње да изражава (у каталогу Изложбе) против грађанске класе, бар са сељачког гледишта (»типична идеологија пок. Стјепана Радића«), па није изгубљена сва нада да се »шта промијени у цијеломе његову животном назирању« —: »Једна нова идеја, с новом животном садржином, може да буде још једини лијек све Мештровићеве умјетности, подстрек и могућност њенога помака с мртве точке, изласка из кризе... А која је то идејаг« — Наравно, »идеја у вези са класом« до које Мештровић још није нашао пут, т. ј. до пролетаријата, која је »једино у стању да створи хармонију између већих, животнијих, смишљенијих резултата у умјетности, и већих, животнијих и смишљенијих резултата у животу«. Додуше, каже, он (Мештровић) се већ развио у нацијоналногсоцијалисту, али то није доста, јер то је још увек реакција; он се има развити, и то је управо оно што би хтео рећи, у комунисту, — онда ће тек бити све у реду, и опроштени стари греси: »Oser, cest го! Требало би само оставити иза себе еванђеоску млакост: да и не, стргати са себе све оне малограђанске и грађанске споне.. .« »Из ателијера, дакле, на улицу — у томе је једино ријешење Мештровићеве данашње кризе, једино ријешење његова проблема!...« Овај човек бар говори јасно!...

А сад, да се вратимо на књижевност, али на — »књижевност која није умјетност“) већ потреба« (види уводвик М. Дурмана, у »Књижевнику« за септембар), ва теоријско расправљање о потреби стварања »опћег фронта социјалне литературе«, као »постулата времена и прилика у којима живимо, категорични императив садашњице«. Ту сад није више реч само о Гетеу, или о Мештровићу, већ о »грађанској« књижевности и уметности уопште, која се одбацује у целини, као такова (од Дантеа и Шекспира и Микеланђела, па до Киплинга и Мештровића),

") Књижевник" за октобар донео је додуше (на стр. 397, испод црте) исправак наслова; „Књижевност која није луксус већ потреба", али тај исправак не мења ствар у суштини; јер очигледно, према схватању писца чланка, свака уметност с оне стране „фронта социјалне литературе" ама се сматрати и огласити за „луксус“.

531