Nova Evropa

своју сликарску академију и одгојио, по предаји, 143 ученика, изишавши на глас као најславнији од свих учитеља. Умро је у осамдесетој години свога живота (1474), у Падови.

Свакако је личност тога »радте де! ршол« била подједнако занимљива и сложена. Био је веома превејан и промућуран мајстор, који је себи уговорима осигуравао сарадњу и помоћ многобројних својих ученика, који су му помагали при извођењу његових слика. Отуда и они толико рафинирано састављени уговори са ученицима, отуда и оне многобројне размирице и парнице које је водио с њима. Нема међутим никакове сумње, да је његова академија знатно утјецала на развој ондашње младе генерације сликара. Основа његова учења било је проучавање и копирање антикних умјетнина из његове богате збирке, тумачење цртежа старијих мајстора, практично поучавање анатомије и перспективе. На основу свега овога образовао се онда и стил који се казује у дјелима његових ученика. Нема у њему, дашто, трага подржавања праве антике. Сви они антикизирани орнаментални облици, што их налазимо на тим дјелима, узајмљени су једнако као што и пластично издјелавање форама из умјетности Донателове. Све се то узајмљује на сасвим спољашан начин, без правог схватања за битност антике. Штавише, данас је утврђено, да су се и Скварчоне и његови ученици поводили за формалном схемом млетачких мајстора (Апеото и Вагјојоштео М1уагти), па су онда ову млетачку схему освјежавали донателескним мотивима. Међу многобројним изравним ученицима Скварчона познати су по имену: Пало да Тгеулво, Ма ео del Pozzo, Marco Ruggeri (Zoppo), Francesco Uguccione, Pietro da Milamo, a Jypaj Ћулиновић (Машпфебпа, посинак и ученик његов, улази тек формално а не по свом умјетничком развоју, који је увјетован Донателом, у ову школу). Неки новији учењаци тврде, да поред ових поменутих ученика има још неколико знатнијих мајстора (Вагфојоштео У1уагим, Вегпагдо Рагепгапо, Созте Тига, и Сапо Спуеш), које ваља убројити у низ т. зв. »вашагсјопезка«. То није тачно, јер се умјетност ових мајстора формирала од највеће чести под утјецајем сликарства тосканског (1 лрр:), Донатела, и Мантење, а понајмање под оним »неплодног« стила Скварчона и његових теорија. Нема, међутим, никакове сумње, да је у падованској академији Скварчона образован т. зв. »падованско-скварчонескни« стил, којега је главна значајка настојање око пластично-натуралистичких ефеката (јасни обрис ликова; став често сликовит, час претјеран у аскетској својој строгости, час опет манириран и дражестан; набори хаљине и драперија тврди и испрекидани; хуманистички утјецај у обиљу декоративног прибора: антикних рељефа, капитела и пиластера, гирланда,

638