Nova Evropa

тријумфалних лукова; готски утјецај у прекиданим наборима).“) Неће бити исправно тврђење F, Drey-a, ma {e Ћулиновићева »Богородица са дјететом« (Турин, 6. Рапасофеса) настала око 1456, дакле око исте оне године када је наш мајстор (28. марта) ступио у заједницу са Скварчоном. Наиме, сасвим је искључено да је Ћулиновић тако брзо усвојио основна начела свога учитеља, да би могао бити способан извести оваку наскроз »скварчонескну« слику. Пгеу оснива своју тврдњу на поређењу ове Ћулиновићеве слике са сликама истог мотива Марка Хорра (збирка М/шшђогпе, СапогаМалпох) и Карла Смуејн-а (Верона), и налази на основу овога поређења у овим трима сликама толику сличност у концепцији и многобројним детаљима, да му се чини да су оне произашле »из једног заједничког извора, вјеројатно паче на основу истих упута«, у вријеме кад су ова сва три умјетника дјеловала у Венецији. Како се, међутим, Дорро био већ 1455 раскрстио са Скварчоном, а Ћулиновић тек 1456 дошао у Венецију, мало је вјеројатно да су сва тројица могла радити заједнички »под упутом« Скварчона.

Ћулиновић је остао у академији Скварчона уговорено вријеме, дакле отприлике до јесени 1459, кад се вратио из Падове по свој прилици равно у Шибеник, јер је ондје 1!. новембра 1471 постао »грађанином«, а таковим могао је постати само онај који је без прекидања живио у Шибенику дванаест година. Мало послије свог повратка из Падове оженио се у Шибенику са Јеленом, кћери мајстора Јурја Орсинија, и примио 8. марта 1463 стотину-и-шездесетпет златних дуката на име мираза. Као с многим својим другим ученицима и сарадницима, имао је Скварчоне и са Ћулиновићем неприлика и размирица. Отишавши, наиме, Ћулиновић из Падове понио је са собом неколико цртежа самог Скварчона и других мајстора (међу њима и један чувенога Антонија Pollaiuolo — »unum cartonum cum ашђиздат nudis Poleyoli«), Tek 1464, послије честог пожуривања, чини се да је Ћулиновић те цртеже вратио Скварчону. Ћулиновић је послије, колико знамо, боравио још два пута у Падови, 1474 и 1476. 22. маја 1489 уговори Ћулиновић са браћом Дидомеровићима, да ће за њихову капелу у Столној Цркви израдити велики полиптих; тај се, како Колендић утврђује, налазио ондје све до године 1786, а онда је нестао нетрагом. Још се он обвезао, да ће за породицу Гризанића израдити једну слику одређену за Столну Цркву; почео ју је и радити, али је није довршио. Све остале многобројне сачуване исправе говоре тек о ситним приватно-правним стварима.

") Е. Пгеу; „Сапо Спуеш ипа веће Зећше", Мапећеп, 1927.

639