Nova Evropa

>”

" чити мир био готово загарантован. Ту нам се сада указује пут, како би се могло доћи до непоколебљиве слоге: да сви људи постану задовољни, задовољни с оним што имају и како га имају. — То је парадокс. Нико не може ни замислити блажено стање, да су наједанпут сви људи задовољни; то онда не би ни личило на овај свет — на долину суза —, то би био рај. Није сасвим искључено да ће и то време једном доћи, али данас смо још од тога тако далеко да не можемо да видимо код сусетке нов шешир а да се у нама не појави незадовољство и завист; ниједна држава не може да констатује напредак суседне земље, а да се у њој не роди мисао како би тај напредак омела или бар зауставила. Тако је, кажу, било и у прастаро доба. То наследство носимо, с пуно пијетета, већ вековима. Први људи ходали су широм света као по свом поседу. Али то није било оно право. Први човек, који се сетио да огради један део те земље да буде искључиво његова својина, побудио је у првом пролазнику завист; и тад су сви почели да заграђују по један део, да га обележавају као своје власништво, и гледали су потајно један другом преко плота да виде чији је посед већи и напреднији. А кад су се формирале државе, кад су се учврстиле међе, онда је један сусед другом вирио преко бедема да се не би који превише осилио. Јер није главно да Ја нешто имам, него да Ти немаш више.

Има још једно средство да се постигне вечити мир —: да сви буду праведни. М то је парадокс. У човеку је додуше осећај правде добро развијен, али је толико проткан егојизмом, да свак само за себе правду тражи, и тешко осећа неправду која је њему нанесена, немислећи нимало на неправду коју он другима наноси. Свако има своје одре: ђено место на овом свету, с којим су скопчане и извесне дужности; и да свако — од владара до стругара — чини своју дужност, не би требало никакве власти, ни политичке, ни суда, ни затвора, ни војске. То се опет не да ни замислити, јер би то опет било нека врста блаженог стања, као у рају. Ако би људи инстинктивно вршили своју дужност, остварила би се она: »Чини само оно чиме ником нећеш нашкодити!« — Али код нас смртника, засада, још важи: »Док се једном не смркне, другом не сване!« — Не може се баш тврдити, да људи до данас нису имали доста времена да се поправе; али није зато искључено да ће једанпут та стара реченица спадати у варварске истине. Надајмо се! Ако се каже, да су људи од постанка егојистични, тиме није речено да ће то и остати за веке векова.

За апсолутан мир људи још нису дозрели, али има изгледа да ће се у будуће бар користити прелиминарним | члановима о рату и склапању мира, које Кант предлаже |

2 |