Nova Evropa

луталац не каже нигдје да је мук и мрак; све је то речено у оном његову »[56 Кић«, у коме је вокал »и« пун таме и шутње. Војвођанин својим двама почетним стиховима као да гради неки други мит, мит љетни, мит дањи: Феб је на врху неба, и Пан на земљи влада, и све спава притиснуто_ жегом и крутом свјетлошћу сунчаном. »Све спи«; — ал не осјећа ли Војвођанин да је то нешто друго но Гетеов »Т86 Ruh«? Већ оно различито и опријечно што у себи носе“ мрачни, затворени вокал »и« и свијетли, експанзивни вокал »« морало је упозорити преводиоца да — нехтијући — преноси измореног лутаоца из поноћи у поднево, са сјевера на југ, и да отвара причу која својим почетком једва сјећа на Гетеову. Као да преводилац и не осјећа што се све крије у вокалу »1« посљедње, али и главне, ријечи те његове горње реченице. У некој својој приповијетки (»Приче с Острва, из Града и са Планине«, Загреб, 1927, стр. 118), причајући како нам је професор икавац казивао у гимназији народну пјесму »Храни мајка два нејака сина«, ја сам такођер писао: »Кад рече „два нејака сина', тај му је „и изашао дуг и умиљат; и мени се причинило да видим био млаз млика што га мајка даје својој ситној дици«. Занијело ме дакле толико, да сам стао писати икавштином и донио што више вокала »и«, само да се одмах не изгуби оно нешто слатко и бијело што ми је — већ својим звуком — шећерило језик и развесељавало очи. — О какову дахању и о какову трептању врхунаца у преводиочевим стиховима нема ни трага, а и прва ријеч његова првог стиха није оно што је Гете на истоме мјесту казао. Заиста, отворимо ли којигод рјечник, видјет ћемо да је њемачки »иђет« једнак нашему »над«: Тако је по рјечнику, лексикографски, — свакако; али у овоме случају — нипошто. У нашему »над« не доживљујемо уз осјећај висине и осјећај пространости као у њемачкој ријечи »шђет«, што ју је Гете знао овдје — баш на почетку — употријебити, и коју Војвођанин није умио адекватно »превести«. А сада пређимо на пријевод друге групе тих чувених

стихова.

По свима хумовима

Нигде ни

Даха да чујеш.

То све није ни пјеснички, ни потпуно, ни тачно преведено. Гете говори о даху што се једва чује у вршикама стабала, али је ипак још ту; а код преводиоца нема више ни хака, па — богме — ни лиснатих вршика кроз које би то посљедње хакање, иако на умору, могло још зашушњети. Чему преводиочеви »хумови« што отимљу Гетеовим »Мчр-

25