Nova Evropa

ба obično više nema, ono pripada poluzaboravljenim pričama davnine«. Ovde on veli, da su pevali naizmenično ne strolu po strotu, no stih po stih; a o melodiji kaže, da je nešto izmedju korala i rečitativa, uvek u istom toku, bez takla; pa i modulovanje da ostaje uvek isto, osim što menjaju i ton i metar, kao deklamujući, već prema sadržaju stihova. I završuje: »lu se tek oseća živi i čovečanski duh one melodije nad čijim smo mrtvim slovima inače razbijali glavu,«*)

=

Geteovi gornji navodi o proiznošenju epskih pesama u narodu zanimljivi su sami po sebi, kao prilog studiji o narodnoj poeziji uopšte, Ža nas su interesantni i po tome što izazivaju u sećanju ono ribarsko pevanje bušarštica na Jadranu pred našim pesnikom Hektorovićem. Ima li tu kakve sličnosti u melodiji ili u načinu izvodjenja?

Zanimalo me, razume se, zaviriti u one Rusovljeve note što ih Gete spominje, Ljubaznim posredovanjem G. Aleksandra Arnautovića dobio sam iz pariske Nacijonalne Biblijoteke fotodrafske kopije, Ruso tu donosi tri razna napeva: dva iz Venecije a jedan iz Firence {»Psalmodie nouvelle sur le Tasse«, » Tasso alla Veneziana«, »Ottave alla Fiorentina«), U 1, ı 3, markirao je i klavirsku pratnju, Prvi napev sličan Je svojom primitivnošću Geteovu opisu. Družđa dva su već melodije u pravilnim taktovima. Rečitativni karakter prvoga vidi se i po tome što negde po više slogova dolazi na jednu notu, Pred notama stoji »napo-· mena izdavačeva«: da su te psalmodije {i jedna melodija zvona, posle njih) »sačuvane zato da dadu sliku o dve vrste muzike koje u Francuskoj nisu poznate, ili su se deformisale, Videće se po tome koliko je Ruso bio stalno odan svojim načelima.« A ispred one prve pesme Ruso primećuje ovo: »Ova se psalmodija može lako pisati u trojnom taktu, ali ne treba da se taktuje u pevanju. Prilažem ovde i dve druge psalmodije iz Firence i Venecije, da se može uporediti,«

Donosimo ovde prepis prve psalmodije, kao i one bugarštice od Hektorovića (ovu iz »Pjesama P,. Hektorovića i H. Lucića«, izdanje Jugosl, Akademije). Hektorovićeve starinske note čitalac će lako pretvoriti u sadašnje, Znak AA na kraju svakog stiha bio bi valjda t, zv, »custos«, t. J. samo upozorenje

. 7) Posle gornje zabeleške iz Venecije, Gete odmah opisuje i narodno Hrsko pevanje u Rimu, za: koje kaže da je takodje neka vrsta rečitativa, bez prave melodije, a u intervalima koji se ne mogu notama zabeležiti, i da su napevi, odmosno te glasne dernjave, do zla bođa grube i neukusne, a za tekst da im služi šta mu drago, Na te rimske »ritornele« žalio se i Geteov prijatelj Moric; a savremenik Nibur pisao je, da »ne može biti nemuzikalnijeE sveta od tođa«,

61