Nova Evropa

ку, доста је компликовано; чак ни сваки ђак богословије није у стању да научи вештину певања у »осам гласова«. Међутим, по разним крајевима Русије развили су се посебни системи појања, оригиналног, бујног, богатог, али уједно и тешког и компликованог, па је сасвим разумљиво да није свако могао постати учесником црквенога хора. Свештеници су одабирали међу парохијанима само најспособније младиће, које су упућивали у све тајне музичке вештине. Тако се је у сваком већем селу стварао кадар људи, упознатих с начелима вокалне музике, који су волели, ценили, и гајили песму и музику, те који су у цркви стечену вештину преносили и у област световног певања. Од њих су усвајали мелодије и начин певања на селу сви они који су били обдарени слухом или су имали склоности према музици, и момци и девојке. На тај начин у Русији, чак у најудаљенијим покрајинама и у најдивљијим шумама, такорећи већ вековима постоје безбројни центри музикално-вокалне просвете, који нису за потцењивање. Они су и створили ону сталну и тесну везу између уметничке елите и народне масе. У доба московске политичке и духовне усамљености, њихов се значај показао нарочито на пољу црквене музике. Тако су цр квени зборови, с благословом Цариградскога Патријарха, увели у Малорусију талијанско полифонско појање, да би тиме сузбили привлачност католичког богослужења уз пратњу оргуља, а у току ХУП и ХУШ века проширило се оно и на Велику Русију, до у најзабаченије црквице и кутиће руске територије. Из Цркве се полифонија спустила у народ, и данас она представља битну одлику руског народног певања.

„Волга, Волга, матђ роднаа, Волга русскал река,

Не видала тег подарка

От донского казака.

И чтоб не бело раздора Между волБннми ЛОДБМИ, Волга. Волга, матђ роднаа, На, красавицу прими!"

Моши взмахом поднимает Он красавицу кнажну И за борт ее бросает В набежавшујо волну.

„Что-ж ве, черти. приунвлли 2

Зи тв, Филзка-шут, плаши! Гринем, братце, удалу:о За помин еп души.“

„Волго, Волго, мила мати, Волго, реко руска ти, Љубав твоју треба да ти Донски козак узврати.

А и да се не заваде Слободњаци другови, Волго, роде мили, саде Лепу мому прими ти."

И замахом силним диже Кнегињицу у тај час, Пребаци је преко шајке У тај мутни у талас.

„Што ви, врази, поникосте,

Играј Фиљко сад, не стој, —

Нек јуначка песма јекне Души њеној у покој!“ --

ПЦ