Nova Evropa

принели продирању нацијоналног елемента у руску вокалну музику. Прва руска, бар по имену, опера: »Тањуша, или срећан сусрет«, приказивана у Петрограду 27. новембра 1756, изашла је испод пера провинцијског трговца из Јарославља, Фјодора Волкова, иначе чувенога оснивача првог руског нацијоналног театра. У истом Јарослављу, ђак месне богословије Јаков Соколов (1780) пише комичну оперу из живота свештенства: »Кандидат за свештеника«, у којој искоришћује и црквене мелодије. Јевстигњеј Фомин (1741—1800), који је први од руских композитора искористио у својим делима у већем обиму мелодије руске народне песме, рођен је у ропском стању, и своје ослобођење и каријеру дуговао је грофу Алексију Орлову, великоме љуби“ тељу народне песме. Доцније је био диригентом Петровскога Казалишта у Москви, и аутор око 50 опера и оперета, од којих су неке имале лепа успеха код савременика. Најбољи руски композитор ХУШЕ века, Михајло Матински, такође је био роб грофа Јагужинскога. Истина, овај га је послао у Италију да усаврши свој дар, али је најуспелија своја дела — опере »Препород« и »Чаршија« — Матински написао још пре овога пута. Ово је врло занимљив и значајан факт: изгледа, да је талијанско школовање оду“ зело овоме музичару оригиналност и свежину, које је црпао на народном извору. И Данило Кашин (1773—1884), диригент царске Московске Опере, плодни аутор и један од првих скупљача народне песме, био је роб некога Бибикова.

С друге стране, ови маловарошки и сеоски музички центри жудно су примали и ширили у народу романце и песме, које су страни и домаћи музичари доносили из иностранства или стварали у престоницама, те по већим и мањим градовима унутрашњости, па чак и на племићским имањима. Овим путем су, у току ХУШ и ХЛХ века, многе арије и романце руских, па и страних композитора (например Италијанца Сарти) прешле у народ, и данас се од неупућенога света држе за праве народне песме. На сличан начин спустила се у народ и песма о Разину. Само што су у овом случају главну улогу играли војни зборови за време Светскога Рата.

Стјењка, иначе Степан, Разин био је чувени бунтовник ХМП века. Члан имућне и угледне козачке породице, која је имала великог утицаја и играла водећу улогу на Дону, Разин је 1670—1671 године успео да подигне на устанак противу Москве читав југоисточни део државе, цео доњи и средњи ток Волге. Са својим козацима, подржаван од сељаштва, од нижег градског становништва, те од Татара и других полудивљих племена источне Русије, он је заузео