Nova Evropa
душевни живот и на индивидуалну слободу мисли. За комунисте нема ничег страшнијег од »личности«, са њеним нарочитим жељама и властитим погледима на ствари: »Треба сравнити брда са долинама«, треба протерати из друштва и изагнати из света ону сентименталну страхоту што се назива »личношћу«. Комунистичкој држави не требају појединци, не требају људи, већ точкови и шрафови на величанственој колективној машини!... Зар није то романтично, само с другог крајаг —: Годвин је исповедао чист индивидуализам, ЈБењин чист колективизам. Револуцијонарни либерал био је романтичар који је веровао да је човек тек »индивидуална душа«, док бољшевички романтичар верује да је човек само »социјална животиња« и ништа друго, бездушни фрагменат једног колективног строја. Комунисти хоће да из човека изузму све оно што га разликује од животиње, да га »дисциплинују« и вежбом претворе у идеалан аутомат. У име ове идеологије има да ишчезне и свака индивидуална уметност, а на њено место долази социјална уметност, или. »књижевност која није уметност већ социјална потреба«.
Има још једна разлика између старе и нове романтике, која одмах пада у очи, или боље у уши: романтичари старог кова говорили су о својим идеалима, кроз стотине и тисуће година, мирним тоном, сентиментално, и нису се лако дали збунити критиком, нити су губили нерве у ватри ако би дошло до жучнијег објашњавања; напротив, ови наши неоромантичари не трпе критике, надвикују сваки аргуменат оштрим протестом, хоће пошто-пото да »поправе свет« на силу, мотком, пушком, и вешалима...
Нова романтика није остала ограничена на Русију и бољшевике, и — како већ рекосмо — није само специјалитет политичара, — она се неосетно увукла у мисли пи у дух у уметност и књижевност, народа. Сам комунизам додуше досада није још успео укоренити се ван граница Русије као доминирајућа доктрина и пракса; али је бољшевичко романтичко одбацивање сваке индивидуалне душевности и вредности извршило осетан утицај на »младу« уметност и књижевност »трулога« Запада. Тако је, примерице, кубистички правац у уметности веома симптоматичан за овај романтички покрет противу личности и духовног живота индивидуе; кубисти су намерно из својих дела прогнали све оно што би се могло сматрати или назвати мистичним или органским, а наместо тога ставили су једино хладну и прорачунату геометрију, — они су огорчени противници сваке сентименталности: »Уметност«, декламују они, »не сме се упућивати ч0веку с душом, она мора апеловати једино на човека у апстрактном, естетском смислу«. МИ мора се признати да им
99