Nova Evropa

је то често пошло за руком. А ипак из њихових радова извирује врло једнострана сентименталност, којом обасипају поглавито машину: у њиховим сликама леже разбацана парчад свакојаких стројева; њихови вајари стално се труде да подражавају формама које су специјалитет машинских инжињера, док модерни архитекти и не дижу више друге зграде до такове које наличе сандуку, — творнице и касарне. И модерни песници заносе се облакодерима, а музичари заглушном буком савремених техничких справа и стројева. Све је то чиста романтика. Или зар песме Мајаковског, у којима пева славу америчког велеграда, нису исто тако фантастично неоромантичке као што је староромантичко описивање далекога Истока пером Пјера ЛотијаР...

FH модерни романтичари хоће, као стари романтичари, пошто-пото да се врате натраг природи, да постану опет дивљаци. Они би се најрадије претворили у некаку мешавину афричкога црнца, париског апаша, и савременог шеснаестстодишњег школског дечака. Они исмевају метафизику, мрзе разум и осећај, бацају се блатом на све што је културном човеку било светом баштином најсветлијих умова прошлих генерација; њихов је једини успех досад у томе, да је отрован цео један нараштај плитко- и лакоумних поратних интелектуалаца, и да је тај отров ушао, у виду такозване »социјалне уметности«, у цео организам данашњег друштва. Морална и материјална беда, у којој данас плива свет, добрим је делом резултат ових исхитрених и површних неоромантичких »доктрина« и теорија. Уистини, крај све њихове повике на уметност и социјалну револуцију, који су створили културу и цивилизацију нашега доба, они се — са својим дијалектичким материјализмом — нису ни за корак примакли ближе стварности нити решењу светске загонетке. Онај рај, за који они кажу да су пронашли кључ, нас ни најмање не привлачи и не интересује. На њихова обећања, да у њихову царству које долази неће бити борбе, јер неће бити појединаца који се боре, и да неће бити бола и мука, јер се тамо неће знати шта је то »душа«, ми им одговарамо, и молимо их, да нас пусте на миру, тојест да нас пусте да се и даље боримо и да се и даље мучимо, да се смејемо и да плачемо, и да будемо онаки каке нас је ова чудна и загонетна мајка природа родила и створила, да грешимо и да испаштамо грехе наше и наше браће на нашем крсту, — јер је то људски увек било и увек ће бити. Бар према свему оном што се досад на ова наша чула — која су и њихова, и преко којих не можемо, — могло сазнати и спознати.

В. Срдић.

100

O A ON