Nova Evropa

II

Ako napred izloženo gledište našešć saradnika važi za marksističke pisce i savremene dijalektičke materijaliste uopšte, ono posebno i naročito podadja naše jučoslovenske neoromantičare; osobito onde бде зе govori o netrpeljivosti mladih marksista i dijalektičara prema svakoj kritici, U tom pogledu iskusili smo i mi ponešio, pa možemo ovde nadovezati nekoliko karakterističnih momenata,

Tu nedavna, pod kraj jednog članka ({>,Front socijalne liteiature'« u »Novoj Evropi« od 26. novembra 1932), uputili smo bili apel našim mladjim drugovima intelektualcima, pobornicima socijalne literature, da dopuste i nama Sovoriti istim tonom i s istim pravom kao oni, jer — rekosmo — »to je baza za гагбоvor uopšte«, Nato smo, u odgovor, prvo dobili po glavi duhovitu igru reči o »glupom Milanu« Augusta Cesarca, našeg »najboljeg marksiste«, — čisto ličan i žučan napada; bez ikakih атбитеnata (vidi »Novu Evropu« od 26, januara 1933)*); a zatim se počeli redjati minores »protagonista naše mlade socijalne literature«, zabadajući u nas — tobože uzgred — svoje nejako raskrečeno pero, i nepokušavajući da nas pobijaju razlozima. Kolikošod to neozbiljno zadevanje davalo sebi — što rekao Cesarec {na našu adresu) — »privid važnosti koje stvarno nema i ne zavredjuje«, mi ćemo se ipak nanj obazreti, jer ništa lepše ne ilustruje ono što smo ovde radi istaći: pogrešno 1 ргејепcijozno držanje tih naših današnjih mladih »socijalnih« pisaca i književnika naspram kritike, i tudjeg mišljenja uopšte, i njihove »naučne« ambicije, dok stvarno vrlo malo znaju, nemajući ni pojma o tome šla se sve može znali pa da se još uvek bude skroman, Oni usled toga i ne osećaju, da znanje i skromnost

rastu naporedo, pa je potrebno s njima BŠovoriti malo glasnije i гахбомећије.

Rekli smo, u onom članku, da u načelu »nemamo ništa protivu ,socijalne' književnosti, ni protivu ,metode dijalektičkog materijalizma'«, ali da u diskusiju o tome nećemo ulazili: a onda smo otvorili zagradu i u nju stavili ove reči: »(U članku za ovim naći će naši čitaoci stručniji sud o ,metodi dijalektičkos materijalizma J«. U članku zatim doneli smo kratak članak, na tri strane, pod natpisom; »Dijalektički materijalizam i vreme«, u kojem pisac (A, Mužinić) ukazuje »na neke najkarakterističnije

*) Od toga doba, August Cesarec je već odgovorio i na naš odgovor (opet u »Savremenoj stvarnosti«, prvo broj 3 pa broj 4, za mart 1933); ali 8e ovog puta nećemo osvrtati na njegov članak — dok se s vremenom ne sazna pouzdano da li je odista izišao, Jedino bi nam, u medjuvremenu, mogao Cesarec ipak objasniti, u poverenju: otkud zna da je, i od koga, »Nova Evropa« »хавНбела«7 О4 тазопа2,,.

101