Nova Evropa

казује, да су велики државници били нико и ништа у партијском смислу, и обратно: генијални партијски махери никакви државници. Случај Николе Пашића потврђује овај историјски факат. За позитиван рад и у спољној и у унутрашњој политици, Пашићу су увек требали способни људи који би га водили за руку; у најсудбоноснијим моментима, то су били: за спољну политику Никола Хартвиг, а за унутрашњу Рг. Лазар Пачу; чим је ове двојице нестало, Пашић је пре своје смрти, и у земљи и ван земље, био потпуни мртвац. Да поткрепимо овај факат још једним документом. За време српско-бугарске кризе (1913), Румунија је, благодарећи Таке Јонеску, иступила била противу Бугарске. Према Румунији Бугарска, као што је познато, није била противставила никакву оружану снагу. Интервенција Румуније, дакле, није имала никакав утицај на исход Брегалничке Битке; али, да су којом несрећом Румуни пошли против Србије, као што је Берхтолд за све време кризе врло енергично настојао, ми бисмо на Брегалници позитивно изгубили рат. Овај закључак не подлежи никаквој дискусији. Таке Јонеско, пак, у својим »Успоменама«, посредно тврди: да је пришао к нама и Грцима благодарећи искључиво Венизелосу, који је дипломатски водио ствар, »мада је Србија била главни војнички фактор«... Да је, исто тако, неким случајем, Никола Хартвиг из Техерана, место у Београд, отишао за посланика у Софију, тврдимо: да многих догађаја на Балкану од 1909—1914 не би било, а они којих би ипак било, сасвим би се другојачије по Србију завршили. При таквом стању ствари, Светског Рата не би било јула 1914 године, већ неколико година —- или неколико деценија — доцније, јер је до тога рата морало доћи и без Сарајевског Атентата. Тајна дипломација Великих Сила у Европи све је учинила да та катаклизма не мимоиђе човечанство...

Да завршимо. После Светског Рата, који је цео свет завио у црно, са свих страна изјављује се непоколебљива жеља за утврђивањем вечитог мира. Међутим, узајамно поверење међу бившим непријатељима, баш онако као и до Рата, никако не може да се успостави. Један од главних разлога том поновном неповерењу јесте тај, што пружајући руку једни другима ниједна страна неће поштено да призна своје грешке из прошлости. А та признања, без поговора, била би најбољи доказ да данашње декламације о пацифизму нису празне речи,

1. Јовановић и сви наши политички историчари, у полемици на питању ратне одговорности, често се позивају на сведочанства: Вендела, Фишера, Канторовица, и других Немаца или Аустријанаца, који су из љубави према истини из-

245