Nova Evropa

Hrvatskog Хаботја a sad levičarski kritičar i ideolog, dopuštaju da je Meštrović Veliki Talenat, koji stvara remek-dela, ali mu odriču kompetenciju i smisao. za nacijonalno i vezu s Narodnom Pesmom (1 sa njenim »vizantijskim elementima«), i osporavaju iskrenost i sposobnost religijoznog osećanja i verovanja! S kojim pravom? — Ne ističemo u zloj nameri židovsko poreklo Moše Pijade i levičarstvo M, Krleže, samo hoćemo time da podvučemo čudni sticaj: da baš Moša Pijade brani nacijonalni (srpski ili hrvatski) osećaj, i to protivu Ivana Meštrovića, i daje o tome svoj »analitički sud«; i da je baš M. Krleža »preduboko razmišljao« o Narodnoj Pesmi i njenim vizantijskim tradicijama, kao da je s njima odrastao u Zagrebu i oko Zagreba, a odriče Meštroviću osećanje i razumevanje božanskog i religijoznog, u isti čas dok sebe ubraja medju neznabošce i ispoveda da je za пјеба »religijozno i misaono nespojivo još iz gimnmazijalnih dan4«. Ža njih dvojicu je, sasvim prirodno, Vidovdanski Hram, i sve što je s njime u vezi, misterij, kao i što odbacuju uopšte religiju; ali nije isto slučaj s Meštrovićem, pa — kad hoće kritički da gledaju i sude — oni treba pre svega da ispitaju činjenice i utvrde stanje stvari, inače su to sve — ako ne baš »grešna rabota« a ono — »magle, mutne i nejasne interpretacije«, »polutmina nejasnog rečnika« {koji može biti isto tako dijalektički nejasan kao i biblijski, zar ne?), A ništa lakše — kako već rekosmo, i kako ćemo još pokušati pokazati, — nego saznati i uočiti, koliko je Meštrović vezan za Narodnu Pesmu i za Bibliju, i kako je prirodnim putem došao do svog Kosovskog Hrama i do svojenecrkvene religijoznosti, t, j. do svoga Boga, Upravo, to su jedini elementi duhovne kulture iz kojih je njegov Veliki Talenat imao prilike crpsti, da oplemeni svoju dušu i oplodi svoju maštu; i zato to nisu nimalo »zapletene i vrlo složene komponente problema Meštrović«, neg8o naprotiv sasvim razgovetne ı jednostavne, koje se same sobom nameću jer »izviru nesamo iz njegove ličnosli već i iz naše specifično hrvatske sredine«, u ovom slučaju iz užeg kruga njegova seljačkog dalmatinsko-zagorskog zavičaja, Time se ujedno vraćamo na naš prvobitni predmet, pa ćemo se ovde zadržati za časak na dvema-trima od tih činjenic4, koje će ubedljivo ilustrovati ono što kažemo i što naročito želimo istaći ovim našim jubilarnim brojem,

Ivan Meštrovič je seljački sin Dalmatinske Zagore, 1 пјебоуа. Каса 1 оне] Хуе јо5 дапаз и зејц Otavicama, nedaleko od Drniša. Treba čitati pripovetke Dinka Šimunovića, pa će se izbliza i sa svim pojedinostima dobiti slika uže postojbine i sredine iz koje je izišao Ivan Meštrović, a u kojoj se još i danas nalaze пјебоуа тајка 1 дгиба rodbina, Ta Dalmatinska Zagora, [0 је pored Crne Gore i Hercegovine (5 kojima Je, uostalom, i inače najbliže srodna) — najsiromašniji kraj naše otadžbine, i ima sve

325

O