Nova Evropa

volju neke fiktivne nacijonalno-stilske formule, Meštrović poništio u sebi sve nagone umetnika i postao stilizatorom«; zatim još, da su vizantijski elementi Narodne Pesme u suprotnosti s »Vidovdanskom Skulpturom kao sintezom naših nacijonalnokulturnih nastojanja i problema«; i napokon, da je »Vidovdansko Delo« dobro primljeno na strani poglavito iz političkih razloga. »I tako se dogodilo, da je Meštrović dekorirao jednu smešnu balkansku državotvornu megalomaniju svojim figurama iz Sipsa«, i da je sve ove »vrlo inteligentne« zaključke nekadašnjeg »edzaltiranog nacijonaliste« i romantika Moše Pijade u svemu usvojio današnji levičarski ideolog Krleža, u tolikoj meri da se je Sodine 1928 vratio na njih ponovo, — samo što ovaj put tek uzgred dodiruje Meštrovićevu »rasno-srpsku« »vidovdansku propašandu«, to »tipično dete bečke Secesije«, uzimajući je u pomoć pri jednoj mnogo 'težoj optužbi Meštrovićeve umetnosti, protivu njegove "'Sdkorativne J)ačzme i Pejtonistićke ге а о znostž«. To se desilo u članku »O Ivanu Meštroviću« {u »Književniku« za juni 1928), povodom Meštrovićeve studije o Mikelangjelu (u novembarskoj svesci »Nove Evrope« za godinu 1926).

»L Meštrović već dvadeset godina uporito tvrdi da on lično boga vidi«. Za M. Krležu, »to kako I. Meštrović Sovori o bogu spada u kalendar Šoštar«, i nije drugo do »tipična bečka secesijonistička religijoznost« — »iz jedne secesijonističke fraze religijozni sistemi, vidovdanski misterij«; i »kao što vidovdanski problem I. Meštrovića nije samo тазпоге бјохпе пагау! пебо i političke, tako nije ni poslednja Meštrovićeva religijozna faza зато |арагзка već je isto tako ı antikulturkempferska, černosotenjska, i reakcijonarna!...« Dakle, ne radi se samo o umetnosti nego uopšte o pogledu na svet, i »treba već Jedamput zapitati Ivana Meštrovića, veruje li on doista u toš boga o kome toliko govori i piše već više od Ауадезе! бофта«, 1 »da li I. Meštrović doista veruje u misterij vidovdanskog ћгата 2 .. .« Ova i još druga, slična pitanja muče pisca članka o kome Je reč a koji se svršava rečenicom: »Danas, u Hrvatskoj, u ovim našim prilikama, takva je rabota, pomiluj nas Gospodine — S rešna!« — A nama opet, pomiluj nas Gospodine, ne ide nikako u glavu: čemu sva ta pitanja, i to insistiranje na njima, kad je Jasan odgovor na njih dao odmah na početku svoga članka sam pisac: »I., Meštrović stoji dosledno na tom stanovištu već više od dvadeset godina«! Šta se hoće više od čoveka borca za ideje, bilo umetnika bilo pesnika bilo mislioca, nego da stoji dosledno na svom stanovištu? Ili zar Ivan Meštrović ne sme da ima svoje stanovište, svoj pošled na svet, i da ga dosledno ispoveda? Moša S. Pijade, španski Židov iz Beograda, ı sam umetnik, koji je od ekstremnog nacijonaliste evolujirao u ekstremnogS marksistu, i nješov zagrebački jednomišljenik Krleža, i on buržujski sin iz

324

O LUA