Nova Evropa

kušaćemo da pokažemo na jednom karakterističnom i poučnom primeru,

U Beogradu su, s malim izuzecima i oduvek, Meštrovićeve kosovske fragmente, i uopšte njegovu skulpturu, otklanjali s n acijonalnog gledišta: nalazili su da u njima »nema apsolutno ničega nacijonalnog«, ili — još боге — да зе ргону опоба što u njima ima »Srbin buni, uvredjen u svom nacijonalizmu«. To nije bilo tek tendencijozno izmišljanje zavidljivaca i naročitih Meštrovićevih protivnika {kojih takodjer ima), nedo predstavlja ujedno i sud prosečnih »uglednih prosvetnih radnikaA« u našoj prestonici (kao tipičan slučaj spominjemo mišljenje bivšeg Pomoćnika Ministra Prosvete, Dra, Svetolika Stefanovića, objavljeno — povodom one kurijozne i u ovom pošledu u celini karakteristične ankete o »Pobedniku« na Terazijama, — u »Vremenu« od 18, maja 1927, — vidi »Novu Evropu« od 11, jula 1927, str, 2—9); sam pojam »nacijonalne umetnosti« protivi se, u njih, shvatanju Meštrovićeve umetnosti, Tom »antimeširovićijanstvu« iz estetskonacijonalnih motiv4 dao je ponajasnije oduške, možda, jedan beogradski slikar, minhenski djak, koji je — osltavši pod austrijskom okupacijom u Srbiji za vreme Svetskoga Rata — napisao studiju o Ivanu Meštroviću (1919), Na ovu studiju {ciklus članaka) tada još »nacijonaliste-romantika« i »ideologa nacijonalne kulture«, Moše S, Pijade, upozorio je u Zagrebu urednik »Plamena«, M. Krleža, koji kaže da je Pijade »došao do zaključka, da je Meštrović svakako skulpturalna sila, al: da je Dezuslovno neosnovano tu eneržiju interpretiratikaonacijonalniizraz našega problema« (»Plamen«, broj 12, godine I, str, 245/246). Зат Кгleža misli već tada (1919), da je Pijade ovu »opasnost« »dobro пабјаво«; а бофтпе 1926 — pišući u »Obzoru« {od 21. februara) podlistak o Moši S, Pijade (povođom njegova odlaska u Mitrovačku Kaznionu, na izdržavanje kazne od dvanaest godin4 robije, na koju je osudjen po Zakonu o Zaštiti Države) — identifikuje se on s njegovim mišljenjem o Meštroviću, ponavljajući, »kako je analitički sud Moše S, Pijade tačan, i kako Je Meštrovićevu kiparsku snagu neosnovamo interpretirati kao nacijonalni izraz našega umetničkoga problema«, Dakle, Moša S, Pijade, sin iz imućne židovsko-španjolske porodice beogradske i saradnik »Maloga Žurnala« braće Savića, koji se onda razvija u »marksističkog aktivistu«, i M, Krleža, sin Hrvatskog Zagorja, inače darovit književnik i kritičar, slažu se u tome: da »svaka narodna umetnost treba da je tradicijonalna«, a da je Meštrović »antitradicijonalisi« zato što je »katolik, Hrvat, bečki secesijonista, te nema sa vizantijskom bazom narodnog karaktera nikakve veze«; dalje, da je »Meštrovićev eksperimenat oživotvorenja našeg пастјопајпов за уетап па Сеттајпи Еугори« 1 да је »здеја Vidovdanskog Hrama pošla putem Mecnerovih bezimenih atleta«, te da je, »za

323