Nova Evropa

molila jedino za one »u hrilu jedino зразарајибе стрре« пебо želila od Boga da sve dobre ljude usreći i blagoslovi.

U uvrfu bi lagano zujio vjetar, svjećice frepteći dogorijevale, pa iza fahova molenja usnuo bih spobojnije, nego bad mi još malenu pripovijedala da Turci hršćansbu djecu zubima bolju ili živu pehbu.

U srcu mir te nova radost, a i po danu mi blafno, siromašno proljeće omililo. I nerazmišljajući slutio sam, da mi nije odražalo samo zato šfo je pun ambarić lješnibd ni šfo su procuale frešnje.

ЖАЛБЕ СТАРИША.

Више него двадесет Божића провести у граду крај мора, гдје Божић и не сличи Божићу, Загорцу је љута жалост. Није чудо да сам се зажелио овога најљепшег не једино црквеног већ и народног и породичног благдана у крајини застртој снијегом. Гдје су бадњаци посути пшеницом, поливени ВИНОМ, и окађени тамјаном жаре, кућа настрта сламом и мирише божићним јелима. Овако гдје се, уз јеку кубура и пјесме, иза дуготрајна обједа за трпезом пуном облизака и вина, очекује сласна вечера, а кавана не пада никоме на ум све кад би је и било.

Дознам како је у читавом Загорју нападао снијег, па одлучим божићевати у знанца, богата посједника у селу Мргудима, који и обичним даном, кад приспију макар и незнани гости, одмах завиче: — »Ложи!... Кољи!... Точи!... Не жали!...« Кад, на Бадњидан у јутро, низ кланац у ком стршио горди Клис, заурла прама граду и мору тако снажан сјеверњак, да ни жељезница не могла у Сињ, нити је из њега дошла. Једино жицом јавише да је пругу затрпала мећава, но ипак одлучим продријети у затвореним колима и приспјети на Бадњу Вечер која ми, већ од дјетињства, бијаше милија и од самог Божића. Једва наговорим кочи јаша да ме и по таквој мећави узбрдицом повезе, но једва смо подвечер допрли на Клис: одатле почињали сметови у које западали и коњи и кола, а од снијежних пахуљица што сипале у очи једва се могао разабрати најближи брзојавни ступ.

Но ту крчме пуне киријаша, смрдљиве и мрачне; али сјетим се како у тврђави, од љетос, има хотел за туристе, а господар ми стари знанац. Осим тога, кад се не могло друкчије, зажелим провести Бадњу Вечер баш у тој древној твр-

ђави: походио сам је више пута и добро знао њезину прошлост. · . . Пролазимо утврде и кроз бедеме зујила и преко њих засипала мећава, па ми се чинило да је иста какову сам

437

етар

НИНА an