Nova Evropa

прије виђао. Но, кад сам дошао пред нову, заклониту кућу, гдје ме освијетљени прозори довели, угледам како је све до ње преуређено, — али због јаке студени брзо уђем.

Мали хотел исто као други, новији, у граду: све бијело, чисто, електричним жаруљама јарко освијетљено, а у ходнику наслоњачи од огуљеног прућа раките. Газда Тони врло ми се зачуди, а затим обрадује, што он и жена неће сами дочекати најљепшу у години вечер. Послугу због штедње још у јесен отправили, јер у оно доба нико не долазио у хотел, што је на ударцу зимског вјетра и леда.

По старој навади, вечера била рано јер се цио дан пости, а и јело баш за ту згоду. Но главна ствар бијаше вино: пили смо га много врсти и обилато, а завршили јаком траварицом с отока Брача. И у трпезарији гдје смо вечерали све било модерно: осим новог покућства и електричних жаруља, у једном куту телефон а у другом радио-апарат, што из даљине прима звукове. У почетку, иако нејасно, чули смо велика звона, оргуље, и божићну пјесму, но затим снијежни вихор ојача: у оној чудној справи заче немило шумјети и пуцкетати, па смо је затворили. Но исто тако почеле се и нама затварати очи, па се домала разиђемо у избе.

Моја ложница већ угријана, али кад сам легао, нити онако дријемовну, није ми се дало уснути. Силни вјетар кроз тврђаву и преко ње завијао, штектао, хучао, јецао, и уздисао, час дубоко а онда у високим тоновима, па мислећи на прошлост давне тврђаве, моја се фантазија разиграла. Можда и стога што сам одувијек био вичан да мало штијем прије него уснем, али не понесох ни новине ни књиге. Завирим у ноћни ормарић, те нађем мален свешчић коме се врло обрадујем, иако сам га некад више пута читао. Била то књижица »H. C. Тургењев: Пјесме у прози«, а богзна који ју је туриста ондје заборавио.

Прочитам прву цртицу »Село«, која ме наново занијела љепотом патријархалног живљења у дубинама Русије; а одмах за њом и другу, под насловом »Разговор«. Ту ми »краљ новеле« причао што су, огрнути вјечним снијегом и ледом, међу собом збориле двије големе планине у поносним Алпама: хвалиле се како још на њих не корачила људска нога; кроз вијекове дријемљући гледале како се шири лед и људски мравињак под њима риједи се, а онда посве гине.

Дочитавши цртицу и прислушкујући како силни вјетар пахуљицама засипље окна, заматам се и домало чврсто

уснем. *

Замало, као да ме је пробудио неки гласан и чудан разговор што га у почетку нисам могао да разумијем: био то радио, телефон, и хука вјетра заједно.

438