Nova Evropa

Тако смо до Уједињења имали три народне заставе, с истим бојама, дакле у ствари три иначице тробојнице. Садашња наша државна застава задржала је боје, само је тим бојама дат нов распоред да не би било никоме криво. Овај је распоред боја привремено усвојен од прве наше Владе (крајем године 1918), па је Видовданским и данашњим Уставом дефинитивно утврђен као државна застава Југославије. Ту је заставу предложио писац ових редака, који је био дошао у Београд као делегат Народног Вијећа у Загребу, те пошто се с његовим предлогом сагласио министар Љуба Јовановић, који је од стране Српске Владе био делегиран за уређење питања о државном грбу и застави, Влада је усвојила предлог и Регент га је потврдио. Тако се већ о Новој Години 1919 нова застава вила на државним зградама у Београду, Загребу, Љубљани, и по цијелој држави.

Наша застава одговара несамо естетским захтјевима, већ — како смо видјели, — и правилима хералдике: она по облику стоји посриједи између француске и њемачке (црно-бијелоцрвене) заставе, јер има боје прве, а распоред боја друге (на ово се није мислило, већ је то случајно тако испало). Свакако је наша застава драга и Французима; а ради боја свиђа се и Енглезима и Американцима, јер су то и њихове боје. Изгледа да су ове три боје уопће најмилије људима, јер су оне између свих комбинација боја у заставама најчешће. Није дакле чудо да и ми налазимо да је наша застава лијепа. Само је неприлика у томе што на паробродима плаво лако поцрни од дима па нам онда застава постаје слична њемачкој, те се може тешко распознати од ње; зато се на мору не би имала употребљавати за горњу пругу заставе тамноплава тканина, већ отворено плаве боје, налик на боју грчке заставе, да би се и на већој даљини могла јасно распознати.

Рт. Јосип Смодлака.

Још један руски јубилеј. М. А. Алданов,

Велике просторије Нацијоналне Библијотеке у Паризу: за једним од столова, сав окружен књигама и белешкама, седи човек осредњега раста, четрдесетих година, и пише: руски романсијер, Марк Александровић Алданов сређује градиво и набацује белешке за свој нов рад. У данашње доба рекламе — рекламе чак и у правој литератури, када при: знати и познати учењаци и писци сами пишу огласе за своја дела, о којима говоре као о најгенијалнијим и најсаврше-

525