Nova Evropa

а не UR

а не

банских локал-патријота испали врло неуверљиви. Ипак, с годинама, све ми се више чинила неправедном, да не кажем свирепом, ова критика Љубомира Недића, која се преносила. и на друге критичаре и на шире књижевне кругове, у толикој мери да су остали донекле заражени њоме и писци са самосталним судом, чак и кад су бранили Змаја (Богдан Поповић, Скерлић).) Гајио сам стога одавна жељу, да се позабавим овим предметом, с нарочитом сврхом да до краја одбраним Змаја; али ми се то још никако није дало, па не знам ни данас да ли ће ова моја жеља икад »стићи своју мету«. Зато вадим овом приликом, из грађе коју сам прикупљао, два краћа документа: један, који побија ону пакосну легенду, како Змај тобож није имао праве љубави за своју Ружу, те да је и »Булиће« писао више из афектације него с осећајем; и други, који баца мало више светлости на држање Змајево наспрам Србије онога доба, обескрепљујући замерку извесних београдских политичких кругова, као да је Змајево родољубље било непоуздано и прорачунато. Та ћу два цветка положити овај пут на гроб свог ужег пречанског земљака, кад већ нисам доспео и успео досад саставити читаву киту, ма и у виду броја »Нове Европе« — као пре више година Бранку —, како сам то намеравао.

1, О Змају и његовој Ружи,

Још дуго пре Светскога Рата, кад бих долазио о распусту у Панчево, слушао сам од Дра. Светислава Касапиновића, угледног родољуба и некад познатог војвођанског политичара (види »Нову Европу« од 11. октобра 1922), да је жена његова брата, госпођа Љуба Касапинови ћ (рођена Крестић), друговала са Змајевом Ружом, и да је била једна од ретких посетилица Змајеве куће док је Змај боравио, као лекар, у Панчеву (од 1871—1872). Али тек године 1920, кад сам се — после Рата — вратио кући у Панчево, стигао сам да посетим госпођу Касапиновић и да је замолим за податке о Змају и Ружи, и о њену друговању с Ружом. Свежа и жи-

•г О Ускрсу прошле године, донело је београдско „Време“ (од 1. маја 1932) један одломак из дневника пок. Добре М. Ружића, државног саветника и председника Српске Књижевне Задруге, из времена његова ђаковања у Јени, у којем даје и слику пок. Љубомира Недића, с којим је друговао у Јени. Та је слика врло неповољна за Недића. За нас је од нарочитог интереса оно што се ту каже о односу Љуб, Недића према Змају, тојест о личним мотивима који су водили Недића при каснијем нападају на Змаја. У сваком случају, ове успомене србијанског политичара и књижевника, друга Недићева, најбоље потврђују колико је неправедна и неоправдана била оштрина критичара „новије српске лирике" у случају Змаја, · ЈЕ

533