Nova Evropa

Словенство и Чеси. "(Из успомена старог слависте.

Пошто сам свршио петроградски Универзитет (године 1894), поставши приправником при катедри славистике, коју је онда држао познати »славенофил без Словена«, Владимир Ламански, требало је да идем следеће године у Чешку; али ми прилике то нису дозволиле, па је прошло још дуго времена док сам први пут стигао у земљу Палацког и Ригра. С пролећа године 1902 постао сам ванредним професором варшавског Универзитета, и тада сам се решио да летње ферије проведем у Чешкој, ступивши још раније у везу са неколико чешких учењака, који су дошли били у Кијево на Археолошки Конгрес. Тада сам се спријатељио са Матијом Мурком, а упознао сам онда још младе професоре Љубора Нидерлеа и сада већ покојног Карла Кадлеца. Професор Поливка, тада такође још млад човек, увек пријазан, уступио ми је свој летњиковац у Вшенорама готово бадава. И мој колега на варшавском Универзитету, професор Владимир Францев, већ тесно везан са Чесима, путовао је у Праг и ту сам се с њиме срео. Већ прве импресије у Прагу биле су за мене пријатна и велика новина.

У Варшави, иако сам се трудио да створим добре везе са Пољацима, на почетку нисам имао много среће, јер руско име — како је и природно — није тамо уливало нежних осећаја! Обилазећи још као студент знатан део Литве и Лотишке, те проучавајући литвански и лотишки језик, мене је чудила и растужила реалност бесмисленог и протуприродног угњетавања што га је спроводила влада цара Александра И, па су ти утисци од мене заувек створили дубока и инстинктивна противника сваког притиска у име нацијоналне културе. Осећао сам и сам као некакву кривицу за све оно зло што су га »у име Русије« чинили званични фактори мањим народима моје отаџбине; па се тог осећања нисам могао ослободити у Варшави. У Прагу, напротив, руско име је, без икакова напора и без икаквих мојих заслуга, отварало сва срца, и ја сам наишао на потпуно гостољубље и предусретљивост од стране чешких научењака, који су ми срдачно помогли при искоришћавању прашких библијотека. Моја жена, са малим синовима, стидила се такорећи да каже у радњама да је Рускиња, јер су јој тога ради чинили невероватне попусте, а деци давали поклоне, па је често сам власник радње излазио да је испрати и да погледа руску децу. Спонтане пријатељске манифестације, у вагонима, на шетњама, при свечаностима, чињене су чим би се сазнало да смо Руси. Баш током 1903 године ударен је темељ споменику Хуса, па су

203