Nova Evropa

вође међусобно мењају, не без пикантерије, своје улоге: »Винохради«, са неколико дивних, меко штимованих Шекспира, од којих нека буде на првом месту споменут Квапилов »Троилус и Кресида«, примају на себе улогу одржавања континујитета, чувања традиције, која делимице, уколико се тиче репертоара, за извесно време претвара »Винохраде« у позориште комедије (што доцније наслеђује Ставовско Позориште, у које Франтишек Гец својом репертоарном тактиком, необично вештом, уме да привуче и за њ чврсто придобије неповерљиву публику); али пре тога, благодарећи режисеру Карелу Чапеку и сценографу Јозефу Чапеку, пролази кроз талас «комедије де! атфе«, чији сјајан успех представља лака инсценација Зејерове »Старе приче«, и кроз бистру зеницу хуманизма, чији споменик остаје приказивање Геонова »Хлеба«. На ову традицију, истовремено конзервативну и модерну, надовезује се затим иступ Боров и драматургија Јозефа Кодичека, кога сада надомештавају Франтишек Лангери Франк Петауеер. Затим, после елементарне личности Власте Буријана, тог живог Швејка, који је као најеруптивнија комичка индивидуалност Чешке створио тип свог сопственог позоришта, из теоретских покушаја најмлађе позоришне генерације, о којој је већ било говора, из »Ослобођеног позоришта« и позоришта »Дада« (заправо не из њих, него у њих) урастао, у виду духовне ревије, тип потпуно нов, свој, и готово светски: тип Восковеца и Вериха. Ови филозофски куплетисти и комични мислиоци дали су карактер и садржај, потпуно оригиналан, конвенцијоналном облику ревије, те изграђују, у низу игара — чији су аутори, протагонисти, и режисери, — свет духовите а при томе популарне пародије, која у пуберталној масци авантуристичких доживљаја, егзотике, и детективизма везује актуелну критику јавног живота са примамљивом веселошћу дечачке свежине.

Такво је отприлике данас чешко позориште, истом однедавно изведено из вавилонског ропства политичких странака и стављено под заштиту државе, директну или индиректну, али и до данас везано сразмерно малим кругом интересената, који системом претплаћивања оптерећује репертоар. Знатан број премијера присиљава позоришта на журбу, у којој се понекад довољно не уживи успешна игра, други пут опет не постигне успех вредно дело. Са глумачког гледишта, ова прекомерност посла негује многостраност, али врло често угрожава суптилност, финесу, и сазревање како извођења тако и читавих глумачких индивидуалности. После моћне појаве, што ју је означавало петнаест година рада око стилизовања, данас, када нови реализам у светском позоришту

246