Nova Evropa

да завладају светом, — они су једини за то позвани, као »Неггепмојк« ... Масарик осуђује овај пангерманизам као империјалистички, милитаристички, шовинистички, и егојистички, те као заостатак Средњег Века, застарео и преживео.

У свом приступном предавању на лондонској Универзи (у октобру 1916), Масарик је први пут обратио пажњу Запада на зону малих народа, која се простире између Немаца и Руса, и између Балтичког, Јадранског, и Црног Мора, те у којој и ради које су се одиграли готово сви ратови задњих столећа, или су бар у њој имали свој повод. Рекао је, да неће бити мира у Европи догод се мали народи из те зоне не ослободе; јер су немири ту зато, што су у ту зону током векова продирали велики освајачки народи: Турци, Немци, и Руси; Немци владају највећим делом те зоне, а Аустро-Угарска је цела у тој зони, држећи у себи девет разних народа. Од ХЛХ века наовамо, мали народи АустроУгарске почињу тежити за нацијоналним ослобођењем и уједињењем, они хоће да створе себи нове увете живота на основи идеје о самоодређењу народа; тако су У АустроУгарској настали нацијонални проблеми, које су друге државе сматрале за њену унутрашњу ствар, док је Масарик насупрот томе стално истицао, да су нацијонални проблеми у Аустро-Угарској, те уопће реконструкција Средње и Југоисточне Европе, најпрешнија и главна питања Светскога Рата. Већ сама чињеница, да је Аустро-Угарска нацијонално мешовита држава, у којој династија — заједно са аристократијом и војском, клером и чиновништвом, дакле мањина — влада над огромном већином народа, која тежи за политичким ослобођењем, — већ сама та чињеница условљавала је пропаст Аустро-Угарске, а поготово још ако се акцептира право народа на ослобођење. Најглавнија тачка чешког програма била је: Аустро-Угарска има бити раздељена, а не мачки народ сведен у своје народне територије и упућен на своје властите силе. Масарик се је својом политичком делатношћу све до Светског Рата трудио, да Аустро-Угарска постане демократским савезом народа; али пангерманизам ју је одвео другим путем. Будући да Хапсбурговци нису показали ни најмање разумевања ни воље за реформе, него су се подали пангерманизму, чешки народ у Светском Рату хоће да извојује себи слободу, тим пре што је чешко државно право увек на снази, а још године 1526 се Чешка здружила била с Аустријом у персоналну унију, као једнакоправни фактор. Према томе, ако се хоће — у смислу овог становишта — провести реорганизација Средње Европе на основи самоодређења народа, Централне Силе морају бити војнички потпуно поражене, рат се мора провести до краја,

198