Nova Evropa

krupne tvrdnje, za koje se na prvi pošled može utvrditi da su netačne, ili se upušta u ironično kritikovanje i ismevanje načelnih protivnika, koje će se i mnogim sugradjanima u movoj mu domovini učiniti preteranim ili neukusnim, Da navedem samo dva-tri primera, iz onoga što sam zapamtio, a što će biti, mislim, dovoljno da potkrepi i ilustruje ovo što kažem,

Jedan ceo odeljak trećes dela knjige posvećen je »jednom seljačkom gdeniju« (Meštroviću). Pošto je izneo čitavu hrpu podataka o ličnosti i porodici i užem rodnom kraju Ivana Meštrovića, te o njegovim delima i izložbama kod kuće i na strani, slobodno prepričavajući — s više ili manje odstupanja od stvarnosti — ono što Je o tome čuo i video, i mešajući to s površnim utiscima što ih je mogao dobiti iz nekoliko ličnih susreta i razgovora s umeinikom, — sve u veoma pohvalnim izrazima za Meštrovića-umetnika i njegove radove, a u manje pohvalnim za Meštrovića-čoveka i njegove socijalne i političke nazore, — pisac odjedared, sasvim neočekivano, ispovrće fantastičnu priču o Meštrovićevoj ekonomskoj zavisnosti od »beogradske vlade«, koja bi ga — kaže — mogla upropastiti ako i kad hoće, usled čeda je »stvarno neizbežno da on nju, hoćeš-nećeš, podupire«! I da bi stvar bila još jasnija, iznosi legendu o Kosovskom Hramu, koji Vlada tobože plaća u ratama, da bi u svako doba, alto joj se prohte, mošla obustaviti plaćanje (iako svako upućen zna, da je otkup kosovskih fragmenata usledio još za Konstituante i rešen zakonom, prema predlosu samoga Meštrovića)! I konačno, velikodušno dopušta da — bar u časovima dobrog raspoloženja — prevagne ipak pozitivna strana: »Proučavajući, ili samo uživajući u dubokoj lepoti i univerzalnim dobrim svojstvima mnogih od njegovih skulptur4, čovek privremeno oprašta Meštroviću sve nješove političke ı lične slabosti ...«, medju kojima je, za ovog našeg amerikanskog levičara, očigledno i ta, što »ne veruje u mase«, »što je protiv rastućeg broja ljudi i žena u Jugoslaviji i po ostalim zemljama koji žele da prekinu sa prošlošću, da likvidiraju razne arhajizme, te da uzavru duhom budućnosti«, što — rečju — nije marksist ili komunist, Otud suze! Ali, razumemo da i to može nekom smetati kod Meštrovića {i nije G. Adamić jedini kome. to smeta), i da mu može biti krivo; samo, zar je zato odmah dopušteno okrivljavati ša pred celim svetom, da je plaćen od režima i da ga »beogradski političari imaju 8degod ga žele imati«?!..., Alo se prijatelju Adamiću učini da smo odviše naoštrili pero pišući ovaj prikaz, neka se malo zamisli: kako bi njemu bilo da neko za njega napiše, da je plaćen za svoja uverenja? A iMeštrović nam je bar toliko dobar — i lično i kao narodna vnednost — koliko ma ko druši, da mu ne smemo pustiiti ovaku ljagu na obraz, ni kad ona dolazi od prijatelja Адаписа!,,.

334