Nova Evropa

Идеја Државе. (Стара и нова питања.)

Држава је трпела и трпи промене љубави и мржње, узвишења и понижења, чак и у сфери доктрине, у самој својој »идеји«. Људи су расправљали о Држави и тумачили је као манифестацију добра или зла, највећег добра или највећег зла: »државопоклоници« (>»statolatri«), које под разним именима и у разним ликовима сретамо често у историји политичких концепција и ставова, волели су је и узвисивали; »анархисти«, који се такође појављују под разним именима и видовима, мрзели су је и ниподаштавали. Мотиви који доводе до једног и другог опречног става стварно су разни и разнолики, а њихов извор може бити узвишен или низак: мотиви »анархиста« су понекад жудња за слободнијим развитком људских снага, или такође и сан најчишћег и најапстрактнијег моралног идеала, или испоснички осећај одвратности према прљавштини друштва, или опет болесно неподнашање дужности и дисциплине; мотиви »државопоклоника« су понекад строги осећај за морални ред, а понекад опет кукавички страх пред силом, или настојање да се та сила окрене у њихову личну корист. Али, без обзира који су то психолошки мотиви који се — према разним моментима историје и према разним темпераментима и значајима појединаца — од случаја до случаја откривају, они се сви оснивају на заблуди услед које се тежи за лажним замислима добра и зла: у нашем случају, теоретска формула ове заблуде јесте нелогично порицање, или нелогична транспозиција, потребног момента стварности и живота.

Заиста, овде није место да се понова описује цели формативни и дијалектички процес практичког духа, јер за наше сврхе довољно је потсетити на закључак тога процеса: да се, наиме, моменат корисности или силе (Држава) не може елиминисати, баш као ни моменат моралне воље (етика), и да та два момента не стоје међусобно у једноставном односу опозиције, већ у односу импликације; услед чега, ако се одузме моменат корисности и силе, Државе и политике, пада и моменат моралности који у ономе првом има свој основ и, у исто време, свој предмет. А, с друге стране, ако се моменту корисности и снаге придају својства вишег момента, момента моралне свести, онда драма људског духа губи покрет, жи-

BOT, H CMHCaO, те — попут слепог и празног комешања нестаје у ништавилу.

Спознаја да су оба ова момента потребна налази се, само изнесена на инадекватан и противуречан начин, у неким доктринама које додуше од Државе праве премису или сред-

353