Nova Evropa

ство моралног живота, али средство које се може и мора превазићи у тој улози, јер, по схватању тих доктринара, савршен морални живот био би онај који би се, постигавши своју пуноћу, ослободио сваке споне па чак и сваког односа с Државом, која би тада била одбачена као сувишна. Другим речима, овде се потреба Државе афирмира, али истодобно и пориче, утолико што се с једне идеалне и вечите нужности обара на потребу условну и пролазну. Доста је да као пример споменем два историјска облика ове концепције, два облика која су по пореклу врло различита, а ипак идентична у суштини: традицијоналну доктрину Цркве, према ко јој су »земаљски град« и државни поредак потребни човеку грешнику, али нису више потребни грађанину »небескога града«; и марксистичку доктрину, која гледа људски род где се, у току своје историје, сатире у борби економских класа те трпи под силом господујуће класе и Државе, која је — наводно — оруђе те класе. У овоме трпљењу људски род, према истој доктрини, прелази низ ступњева који ће га довести до укинућа саме борбе, и следствено, путем прелаза из царства Нужде у царство Слободе, до укинућа Државе. Упоређење ових двеју доктрина доводи до корисних рефлексија о томе колико је јудејскога, »миленијумског«, и анти-историјског, ушло у састав марксистичке концепције историјског материјализма. М код понеког мислиоца других тенденција (као што је Фихте) налази се, у другој форми, унижење Државе на педагошко средство за стварање суперијорног човечанства, које ће — кад се потпуно развије — одбацити тада већ непотребни инструменат; овде не може а да се не забележи недовољно продубљивање унутрашњег полемичког и критичког значаја моралне свести, која се у оном апстрактном савршенству осамљивања не би узвисила већ угасила.

Ове љубави и ове аверзије према Држави имају у првом реду теоретску важност, као више или мање добро управљени напори мисли да се одреди и постави на своје место појам Државе. Али друге љубави и аверзије, више практичне и моралне, буде се у вези с конкретним државама, у вези с овом или с оном државом. Велимо »моралне«, јер не намеравамо, нити би то користило, узимати у обзир оне љубави и аверзије између појединаца и Државе које настају услед подударања или разилажења у интересима, тојест, љубави које нису праве љубави него орташтва, аверзије које нису аверзије душе већ користољубива такмичења, готова да се претворе у споразум и ортаклук. Сада кад смо утврдили чињеницу, да је Држава неопходно потребна за сам морални живот, као основа на којој се овај уздиже и као материја која му се нуди за њему својствено деловање, шта друго може бити љубав, права и искрена љубав према Држави и

354