Nova Evropa

политици, ако не љубав према подручју на којему морални човек, а с њим и човек мисли и уметности, раде, и на којему је једино дата радост рада Волимо Државу као што волимо завичај, природу која нас окружује, своју породицу, своје пријатеље и другове, а то су све услови и објекти нама конгенијалне делатности, а уједно и наше дужности. Љубав која је скопчана с патњама и болима, али која је баш због тога љубав, склад у нескладу и несклад у складу.

Због овакова односа, љубав према Држави јесте сарадња с Државом: волети Државу значи уносити у Државу и у политички живот оно најбоље што имамо, своје осећаје, истине које мислимо и које су наша делатна вера, наши идеали; ово учествовање јесте оно што се, другом речју, назива слобо дом. Слобода није, дакле, опозиција Држави, повреда њена величанства, него сам живот Државе: осим ако ко хоће да мисли, да је крв, која кола у жилама и непрестано се OGнавља, недозвољен немир против сувереног мира физијолошког организма. М не може се замислити слобода у Држави ако то није политичка слобода, или — како је горе речено — сарадња у животу Државе; и узалуд су се теоретичари трудили да постављају разлику између Државе и слободе појединаца, између онога од чега Држава мора искључити појединце и онога што у њима мора поштивати, ограничујући и резервишући сферу слободе на сферу породице или религије или знаности или уметности, или свих ових заједно. Све ове ствари вредне су једино уколико могу учинити да се њихова ефикасност осети у државном животу, али, постављене на одвојена места, па макар их се поштовало и мазило, посуше се и усахну, јер им понестане мезгре која их храни. Стога, кад је наша Италија ушла у оно доба које се зове добом њене обнове (Екотбипепћо), почело се одасвуд искати да њени филозофи — као што је већ и Вико (Giambattista М1со) тражио — не буду »монастички« већ »политички«, да њени песници и уметници буду грађани а не дворјаници или академици; па да чак и тип поштенога човека не буде више човек који се, далеко од политике, поштено брине за свој приватни посао, него човек који има јасну и живу свест о повезаности његова приватног живота с јавним, породице с Државом, и гледа на своје синове не с оком које их одваја од околног друштва него с оним другим оком које их види у исто време и као субјекте и као објекте друштва, као одговорне судионике снага и слабости тога друштва, горде на његову славу и постиђене због његове срамоте.

Историја показује на делу ову љубав према Држави, која се не сме применити само на државни облик који ми, за наше време, прихватамо, или за којим чезнемо, а још мање се сме, противно историјском методу, пренети та љубав на не-

355