Nova Evropa

ку »најбољу Државу«, која се конструјише с надом да је се једног дана оствари на земљи, или с најивним веровањем да је она већ једном у прошлости била остварена и затим се изгубила. Ни теорија ни историја не познају »најбоље Државе«, јер за њих постоје само државе које су имале или имају стварно битисање. Али увек кад је човек могао радити у некој Држави на остварењу свог моралног идеала, он је ту Државу волео, био јој је привржен и драговољно јој] је жртвовао свој живот, без обзира да ли је (према разним епохама људске цивилизације) то била Држава теократска или феудална, апсолутистичка или демократска, сложена од више народности или нацијонална. Напротив, кад би овај однос сарадње наишао на сувише тешке запреке или се прекинуо, а Држава се затворила према појединцу и следила циљеве који су му страни или одвратни, историја показује да је тада нестајало сагласја (рецимо моралног »сагласја«, које не треба бркати с економским или утилитаристичким сагласјем, јер то постоји у сваком, па и најтиранскијем, режиму), да се љубав претварала у мржњу, да су нова имена или нови адјективи замењивали старе, обожавани монарх постајао омражени »тиранин«, свећеник бивао омражен као »грамжљив клерик«, суверен више-народне државе постајао »страни угњетач«, и тако редом; одатле су потицале револуције да успоставе, путем нове државне форме, сагласје и љубав.

Док у »револуцијама« слом односа сагласја и љубави настаје (ако је дозвољено тако се изразити) кривњом Државе, која је постала упорном и неспособном да у себе прими пориве живота и захтеве моралне свести, у »реакцијама« тај слом настаје из противног разлога, тојест, услед неспособности животних порива да се узвисе до моралних захтева, и да се тако каналишу у установе и чувају Државу. Против ове опасности, да се — како се обично вели — »западне у анархију«, реагује елементарна и основна људска потреба за друштвеним поретком, и то реагује у својој једностраности као пука корисност и пука сила.

Реакцијама увек претходи морално ослабљење или слабост духова: било да се ту ради о навици, удобности, површности која слаби борбени жар за идеале, о декаденцији или корупцији, о истрошености такозване »владајуће класе« или »политике«, било да се ради опет о новим идеалима који још немају довољно јаких и искусних бранитеља и поборника; речју, да се ради о политичкој незрелости. Они који су погођени реакцијом обично, са свога пасијоналнога становишта, осећају опорост једностране политичке Државе као учинак перфидије и злобе; и овај осећај, као и корелативна илузија, сасвим су природни. Али међу овим људима, они код којих је остала чврста морална диспозиција, или код којих је она

356