Nova Evropa

брзо оживела и учврстила се, осећају, напротив, своју кривицу, или, а то излази на исто, кривицу своје странке због оног што се десило; и у реакцијама они не гледају опорост и злобу (или их не гледају само симплицистички), већ такође, и пре свега, у њима виде објективну нужду. Они знаду да, као што је здравље органскога живота од времена до времена поремећено болешћу, тако исто и сваки други део духовног живота подлежи болестима, и да историјски развој пролази кроз кризе које су путеви и начини самога развоја, и кроз муке и патње које су лекови: они лекови и они отрови које је филозоф назвао »непробављивима«, а који су кадри да, усред отпора и опирања, подстакну животне силе. И они не клону духом кад виде као да нестаје са света, или бар из Њихова света, слобода коју су прошла поколења стекла бескрајним напорима и за коју се већ чинило да је ниједан ударац ни потрес не може порушити. Јер они знаду, да ниједна зграда није неразрушива, да ниједна тековина није никад дефинитивна, тојест, да ништа од свега тога не постаје нечим спољашњим према човеку, као што је материја или фатум, па чак ни најсјајнија истина, јер и она подлежи могућности да буде заборављена и замагљена и одбачена; они даље знаду да, као што појединац мора сваког дана и сваког сата опет стицати сама себе, тако и људска друштва морају непрестано поново задобијати свој облик равнотеже. Идеју о неком неразрушивом и непомичном стању живота, мисао одбацује као празну имагинацију; а ни осећај не ужива у тој слици која представља инерцију, досаду, и зевање. Стога они са добрим диспозицијама, негубећи наде, затварајући се у себе и подносећи муку прекинуте везе у учествовању и љубави према Држави, започињу с радом исправљања, које у првом реду значи исправљање себе самих, чишћење онога што је у њима млитаво и себично; тако они започињу дело обнове, и воле Државу и служе јој, ако не због садашњости, а оно ради будућности. Признати историјску нужду онога што се десило не значи, како подли налазе за сходно да верују, прилагодити се ономе што се десило, ућуткујући диктате моралне свести и бринући се за своје личне интересе, већ значи, напротив, покоравати се диктатима моралне свести која налаже да се дејствује и, као први услов дејствовања, налаже да се изађе из удобних и заводљивих маштања те да се добро уочи стварност у својој целини: стварност која обухвата наше противнике, али и нас саме с нашим осећајем и Вољом, и с оним идеалним разлозима који превазилазе наше личности и нашу индивидуалну егзистенцију.

Будући да реакције успостављају компромитовани друштвени поредак и боре се за првотни и вечити моменат Државе, њихов карактер и њихова вредност чисто су политички;

357