Nova Evropa

ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ РИМУ.

Пишем последњи пут, наслоњен на подножје једног стуба, на Тргу Светога Петра. Ветар са сваког краја носи тлакове фонтане, који се разливају у лагану кишицу. Бела пена црни рубове велике купе и плочник. На врху се водомет претвара у прах белих капљица, које подрхтавају и надмећу се попут куглица у рукама жонглера. Збогом Риме! Ова два бела нојева пера, која повија западни ветрић посред непокретнога гранита међу стубовима, ове две узнемирене фонтане, несиметричне и бучне, причињавају ми се као песма и сама душа многобројних мучаљивих каменова какова големог светишта, одређеног и отвореног као што је и Католичка Вера. Сунце бљешти, а црвене кућице, с оне стране стубова, изгледају као да траже од сјајне светлости право да се уздигну пред лицем Светога Петра. Радостан сам што полазим из Рима. Судбина је поставила у Риму међашне каменове мога живота, али никада нисам могао у овоме граду ослободити се терета његове болесне величајности.

Још од оног часа када сам — стижући у предвечерје гледао како светле лучеви Града-градине, почела је да ме буни тескоба и узнемиреност Рима. Већ у самом почетку нисам могао да схватим сукоб трију градова: старог Рима, папског Рима, и модерног Рима, који су саграђени на начин као да желе да се постепено сатру под теретом величајности својих властитих споменика. Инстинктивно, дошавши у Рим, хтео сам да га обновим на свој начин. Затим, услед навике што их стално видим заједно, увек како један прети другоме, а увек непокретне, причинило ми се као да се једна и иста патина прострла и на министарства и на гробне споменике и на цркве и на рушевине, на оне три цивилизације које су ту живеле раме уз раме а да се нису стопиле, затворене у себе саме, супротстављајући једна другој славу властитих успомена. Ипак, нисам успевао да уживам у Риму оно угодно осећање што га је Гете опевао у својим елегијама. Можда путници проналазе у свакој земљи оно што желе да пронађу!

Оно небо и сувише широко и нарочито избочено, зелено, изгорено, и трепереће од неке древне, меланколичне светлости, створене за рушевине, она раскошна итбз раширена посред дивљег мука мочварне равнице, она Уга Арр!а окићена чемпресима, и постављена у смеру обзорја које као да жели да означи границе земље, оне и сувише сладуњаве и благогласне фонтане, оне палате, оне безнача јне, раскошне и меке падине, онај тешки зрак који се разређује ноћу и сили нас да сањамо о Медитеранеу, они уморни и бескрајни суТони, испунили су моје срце узбуђењем које ни године, а ни чести повратци, нису успели да смире.

381