Nova Evropa

ту може уопће говорити о систему). Једно је само заједничко свима оваким управама: сила, јер су све оне наметнуте већини народа. Слично што о фашизму може се рећи и о њемачкоме нацијонал-социјализму, иако се овај много више од талијанског фашизма, и за разлику од њега, позива на вољу народа или већине, признавајући тиме тој вољи сву њезину важност.

Резултати и плодови антидемократских управа нипошто не оправдавају одушевљење за њих и повику на демокрацију. Ни за један од неоспорних успјеха (а нема их много) антидемократских режима не може се рећи да га не би било и под демокрацијом, док се напротив за многа зла антидемократских режима може са сигурношћу тврдити да би их демокрација избјегла или спријечила. Осим тога, успјеси антидемократских режима врло су скупи, — они се плаћају с оним што је најдрагоцјеније човјеку, с његовом слободом, а често и животом. Грађанин који побија демокрацију, пили стабло на којем сједи, — претвара себе из човјека у роба. Он се одриче могућности да и сам судјелује у одлучивању са својом судбином, па ако му се судбина, препуштена одлуци других, у материјалном погледу и побољша, она у моралном погледу постаје гором и понекад несношљивом. У сваком случају, и код материјалног побољшања узима учешћа само мањина, крај које већина мора да страдава. Отуда код недемократских режима и она недостојна јагма не толико за самом влашћу колико за близином власти, а та јагма нужно свршава с разочарањем већег броја такмаца. .

У борби противу демокрације истичу се обично пороци парламентаризма. Али, овај није исто што и демокрација; он је само њезино средство. Ако нож отупи, он ће се избрусити или замијенити другим, а ради тупости једнога ножа не одбацује се нож уопће; благодати ватре много су веће од несрећа које су њоме проузрочене, и кад би се с ватром увијек спретно баратало, не би она уопће била разорна. Тако треба и с парламентом знати баратати, треба га дотјерати и обновити. Он је постао одвише разговоран, да не кажемо брбљав, па га треба мало обуздати; преспор је, али није тешко убрзати га; неки се његови прописи, из злобе или из глупости, злоупотребљују, па ће бити потребно те прописе поправити. Али, код просуђивања парламента заборавља се двоје: прије свега, његову прошлост, у којој је он кроз неколико деценија донио народима толика добра; а затим, његову најважнију задаћу, много важнију од законодавне, а то је — задаћу позивања на одговорност. Без одговорнисти нема уопће ваљанога рада, а камо ли владања. Ономе за кога се ради, ваља и одговарати; владање је рад за читав народ, дакле треба томе народу и одговарати. Ни најсавјеснијем